Фема у транзицији

Они који су стрепели да ће се Стеријина "Покондирена тиква" у редитељској машини и машти Јагоша Марковића распасти на комаде, да ће од ње остати тек покоји камен на камену, могу бити спокојни! То се није догодило, иако Марковићу полази за руком да комедију, њен простор, време и значења, прошири и помери. Шта је данас покондиреност, која реч је данас покрива и сакрива, у којим облицима се јавља? Где су наше, данашње, мушке и женске Феме? Извесно је да покондиреност буја, цвета; услови су повољни, па је има у изобиљу, у наивним и перфиднијим, софистициранијим видовима.

Транзиција, ветрометина, клацкалица. Ко би гори, сад је доли! Коло наоколо, вртети се не престаје! Ко да поднесе толике промене, или, бар, приче о променама, а да не излуди, не поблесави, не изгуби стари, цењени, и одавно прецењени, здрави разум, и не почне сам са собом да прича, виче, плаче, из раздраганости у дебели мрак, и депресију, пада! Ако није, и још не може, и не успева јој да се придружи европској господи, и глатко усвоји моду, стил и језик Рима, Париза, Лондона, па и њихов начин живота, њихову културу, па и некултуру, може Фема Олге Одановић-Петровић, са нама заједно, са војвођанских паорских ширина, пшеничних и кукурузних поља, из далека, и на даљину, може Фема, а можемо и ми, да вапимо, чезнемо, дозивамо, проклињемо судбину, паорску прошлост, и небо под којим смо се родили, са којег Јагош Марковић бунтовну, разгоропађену, ојађену, па у сету увијену Фему, уместо звезданом, засипа кукурузном прашином.

Фема Олге Одановић и Јагоша Марковића се пропиње, куне, бије, богоради, жали и тужи, шкрипи зубима, преврће очима, гади се, рукама на горе, и на доле, небо и земљу, прошлост и садашњост, сече, замишљеност, бригу и меланхолију додирује, а све у духу оне народне и песничке изреке коју паланачко биће, особито, не успева да истрпи, превлада и разреши: Горе високо, а доле тврдо. Отима се Фема старим навикама, она би на горе, високо и даље, реформатор је, али и Париз и Москва су далеко, а Фема неука, нејака, тужна, па весела јој мајка, још варвароидна у свом превратничком науму. Стари мајстори што су воњали по блату, брашну, кожи и воску, изумрли су, а њихове жене и деца, у кући насред друма, још се нису дохватили великог света за којим комично уздишу, и невесело га и трапаво опонашају.

Небо далеко и плаво, да ли је у њему и звезда Милоша Црњанског, а сцена за ову, и све будуће Феме, широко отворена, симултана, поплочана кукурузом и шодером. У све то "усађено" неколико астала, а за њима, у клупко везани, породица, рођаци Фемини, ваљани и честити, али старински, уназад оријентисани људи. Отварању, просветљењу Стеријине комедије, како бих рекао, доприносе редитељи, али и сценограф Борис Максимовић, и костимограф Божана Јовановић. Јовановићева није Стеријине паорске душе и тела, по обичају, затрпала крпама. Отворила их је, обукавши их у лаке, беле тканине. Вероватно по редитељевом нахођењу, Јовановићева је посебно издвојила, и "умила", трезвеног, саосећајног, али не и ограниченог, теретно конзервативног, Феминог брата Митра, у тумачењу Дарка Томовића.

Фема Олге Одановић-Петровић, Баџа, Џек, горопадна, па слаба, замишљена, па раздражена, жестоко и широко раскринкава себе и своје ближње, смеје се себи и својима, тугује над собом, али и над паорском лењом, опуштеном душом ураслом у хлеб и сланину, у оно што је, и како је било. Не игра, не обликује Одановићева целовит, зашивен карактер. Њена Фема је место коментара, клецаве побуне, силовите, наглашено физичке импровизације, освајање новог стила и бића усвајањем новог језика, геста, покрета. Муцање, грчење и пропињање особе која се хвата за последњу сламку, или европски воз! Два стила, два света, две генерације, оно што је било, и оно што доносе промене, горки, па помирени редитељ, настоји да измири, усклади, и у весељу заврши своје, и Стеријино, театарско увођење у свет новине, пред чијим вратима овако разголићени, излуђени, тужни и смешни – стојимо.

У линији "природних", нормалних, традиционих бића, па ипак, стилизујући простодушност, ваљаност, младост, њене врлине и дарове, играју Хана Јовчић Евицу, Јелена Хелц Анчицу, Бранислав Томашевић Василија и, са нешто више бурлескног враголања, Михаило Лађевац Јована. Наглашеној стилизацији и пародији, поезијом, или јестивом омамљене душе Ружичића и Саре, изложили су Александар Срећковић и Александра Николић.

Слепе вође, луди цареви, помахнитала, из зглобова старине и традиције искочила Фема-реформаторка, ко нас то кроз шуму јада, смеха и суза води у врли нови свет! Погледајте.