Fema u tranziciji

Oni koji su strepeli da će se Sterijina "Pokondirena tikva" u rediteljskoj mašini i mašti Jagoša Markovića raspasti na komade, da će od nje ostati tek pokoji kamen na kamenu, mogu biti spokojni! To se nije dogodilo, iako Markoviću polazi za rukom da komediju, njen prostor, vreme i značenja, proširi i pomeri. Šta je danas pokondirenost, koja reč je danas pokriva i sakriva, u kojim oblicima se javlja? Gde su naše, današnje, muške i ženske Feme? Izvesno je da pokondirenost buja, cveta; uslovi su povoljni, pa je ima u izobilju, u naivnim i perfidnijim, sofisticiranijim vidovima.

Tranzicija, vetrometina, klackalica. Ko bi gori, sad je doli! Kolo naokolo, vrteti se ne prestaje! Ko da podnese tolike promene, ili, bar, priče o promenama, a da ne izludi, ne poblesavi, ne izgubi stari, cenjeni, i odavno precenjeni, zdravi razum, i ne počne sam sa sobom da priča, viče, plače, iz razdraganosti u debeli mrak, i depresiju, pada! Ako nije, i još ne može, i ne uspeva joj da se pridruži evropskoj gospodi, i glatko usvoji modu, stil i jezik Rima, Pariza, Londona, pa i njihov način života, njihovu kulturu, pa i nekulturu, može Fema Olge Odanović-Petrović, sa nama zajedno, sa vojvođanskih paorskih širina, pšeničnih i kukuruznih polja, iz daleka, i na daljinu, može Fema, a možemo i mi, da vapimo, čeznemo, dozivamo, proklinjemo sudbinu, paorsku prošlost, i nebo pod kojim smo se rodili, sa kojeg Jagoš Marković buntovnu, razgoropađenu, ojađenu, pa u setu uvijenu Femu, umesto zvezdanom, zasipa kukuruznom prašinom.

Fema Olge Odanović i Jagoša Markovića se propinje, kune, bije, bogoradi, žali i tuži, škripi zubima, prevrće očima, gadi se, rukama na gore, i na dole, nebo i zemlju, prošlost i sadašnjost, seče, zamišljenost, brigu i melanholiju dodiruje, a sve u duhu one narodne i pesničke izreke koju palanačko biće, osobito, ne uspeva da istrpi, prevlada i razreši: Gore visoko, a dole tvrdo. Otima se Fema starim navikama, ona bi na gore, visoko i dalje, reformator je, ali i Pariz i Moskva su daleko, a Fema neuka, nejaka, tužna, pa vesela joj majka, još varvaroidna u svom prevratničkom naumu. Stari majstori što su vonjali po blatu, brašnu, koži i vosku, izumrli su, a njihove žene i deca, u kući nasred druma, još se nisu dohvatili velikog sveta za kojim komično uzdišu, i neveselo ga i trapavo oponašaju.

Nebo daleko i plavo, da li je u njemu i zvezda Miloša Crnjanskog, a scena za ovu, i sve buduće Feme, široko otvorena, simultana, popločana kukuruzom i šoderom. U sve to "usađeno" nekoliko astala, a za njima, u klupko vezani, porodica, rođaci Femini, valjani i čestiti, ali starinski, unazad orijentisani ljudi. Otvaranju, prosvetljenju Sterijine komedije, kako bih rekao, doprinose reditelji, ali i scenograf Boris Maksimović, i kostimograf Božana Jovanović. Jovanovićeva nije Sterijine paorske duše i tela, po običaju, zatrpala krpama. Otvorila ih je, obukavši ih u lake, bele tkanine. Verovatno po rediteljevom nahođenju, Jovanovićeva je posebno izdvojila, i "umila", trezvenog, saosećajnog, ali ne i ograničenog, teretno konzervativnog, Feminog brata Mitra, u tumačenju Darka Tomovića.

Fema Olge Odanović-Petrović, Badža, Džek, goropadna, pa slaba, zamišljena, pa razdražena, žestoko i široko raskrinkava sebe i svoje bližnje, smeje se sebi i svojima, tuguje nad sobom, ali i nad paorskom lenjom, opuštenom dušom uraslom u hleb i slaninu, u ono što je, i kako je bilo. Ne igra, ne oblikuje Odanovićeva celovit, zašiven karakter. Njena Fema je mesto komentara, klecave pobune, silovite, naglašeno fizičke improvizacije, osvajanje novog stila i bića usvajanjem novog jezika, gesta, pokreta. Mucanje, grčenje i propinjanje osobe koja se hvata za poslednju slamku, ili evropski voz! Dva stila, dva sveta, dve generacije, ono što je bilo, i ono što donose promene, gorki, pa pomireni reditelj, nastoji da izmiri, uskladi, i u veselju završi svoje, i Sterijino, teatarsko uvođenje u svet novine, pred čijim vratima ovako razgolićeni, izluđeni, tužni i smešni – stojimo.

U liniji "prirodnih", normalnih, tradicionih bića, pa ipak, stilizujući prostodušnost, valjanost, mladost, njene vrline i darove, igraju Hana Jovčić Evicu, Jelena Helc Ančicu, Branislav Tomašević Vasilija i, sa nešto više burlesknog vragolanja, Mihailo Lađevac Jovana. Naglašenoj stilizaciji i parodiji, poezijom, ili jestivom omamljene duše Ružičića i Sare, izložili su Aleksandar Srećković i Aleksandra Nikolić.

Slepe vođe, ludi carevi, pomahnitala, iz zglobova starine i tradicije iskočila Fema-reformatorka, ko nas to kroz šumu jada, smeha i suza vodi u vrli novi svet! Pogledajte.