„Један сто” за Бијенале архитектуре

Било да наслов „Један: сто” читате као размеру или једноставно као један сто, резултат је исти – иза поменуте две речи крије се рад групе младих архитеката, који ће од 29. августа представљати Србију на 13. Бијеналу архитектуре у Венецији. Идеја је, како каже др Игор Марић, комесар изложбе и председник Удружења архитеката Србије, упечатљива и на први поглед своди се на минималистички гест постављања великог стола који испуњава целу површину павиљона са могућношћу обилажења око њега коридором ширине 1,5 метар, око којег се одвијају видео-пројекције и из одређених углова региструје се кретање посетилаца и рефлектује у простору, уз присутне звучне ефекте. Сасвим у сагласју са максимом мање је више, замисао слојевито, са неколико кодова, одговара на задату тему куратора овогодишњег бијенала Дејвида Чиперфилда – „Common ground”(Заједничко поље).

– Ове године тема бијенала баштини архитектуру и као филозофију и као праксу, у свим њеним аспектима. На задат концептуални приступ сви пристигли радови на нашем конкурсу одговорили су одлично, па је сваки могао сасвим лепо да нас представља. Савет бијенала, који поред мене чине и архитекте проф. Бранислав Митровић, доцент Владимир Миленковић, Милан Ђурић, Зорица Савичић и Лазар Кузманов су имали тежак задатак да се између 34 сасвим различита рада одлуче за један. На крају смо преломили да то ипак буде рад о којем говоримо, јер је приступ аутора артистичан, архитектоничан, али и социјалан. Две форме: архитектура (волумен) павиљона и архитектура (површина) стола чине да празнина – етеричност нечег између ових архитектонских облика побуђује посматрача да креиране просторне варијације, кроз кретање, видео праћење дешавања, доживљава, тумачи и осећа на слојевит начин. Сто је, поред тога и место договора, комуникације, дијалога. Кад се он додирује он испушта различите, чудне звуке и кад уђете у простор постајете део поставке и дeшавања унутар павиљона.

Марић додаје још једну занимљивост: павиљони ће бити међусобно умрежени путем сензора и такође повезани звучним ефектима, што додаје још једну димензију задатом заједничком пољу.

Аутор теме овогодишње смотре у свом образложењу рекао је: – Желим да пројекти на Бијеналу озбиљно сагледају значење простора којег чине објекти, у политичкој, друштвеној и јавној сфери, чија је архитектура део, као и да промовишем чињеницу да је архитектура повезана изнутра, интелектуално и практично, заједничком бригом, утицајима и интенцијама. Група наших младих аутора: Марија Миковић, Марија Страјнић, Никола Андонов, Александар Ристовић, Марко Маровић, Милан Драгић, Јанко Тадић, Небојша Стевановић и Милош Живковић, у чије име је за наш лист говорила Олга Лазаревић на то одговара:

– Први део синтагме „Заједничко поље” ми смо раставили на неколико чинилаца и покушали да преведемо у архитектуру – нешто што је једно цело, недељиво, свакодневно, обично, нешто што се подразумева. Велики сто, који својом површином готово испуњава просторију, унутрашњост павиљона заузима једном пројектованом празнином. Висина стола је готово уобичајена, док је површина преувеличана. Извртањем или негирањем размере хтели смо да објекат доведемо до његових крајњих значења, тј. до општег, недељивог, скулптуралног, баналног. Величина га преводи у површину, док га висина везује за реч сто. Немогућност једноставног сагледавања објекта у целости је оно што га чини лепим.

Аутори додају и то да су се временом у јавности појавила бројна тумачења њиховог рада, која би као букет могла да постану оно што су они и замислили. Управо та разноликост тумачења која се непрестано јавља најбоље описује снагу њихове интуиције, коју се нису либили да употребе, закључују на крају.

М. Димитријевић