Дан када сам трговао са ратним злочинцем

Никада нисам памтио бројеве телефона,али лица и речи саговорника не заборављам. Вест у новинама од пре неколикодана подсетила ме је на фрагмент једне од многобројних избегличких прича које сам чуо у касну јесен 2005.у Торонту. Саговорнику, избеглом из Босне, после толико година послао сам вест и фотографију с једним питањем „Да ли си од овога купио кола?” Стигао ми је врло брзо СМС из једне европске земље: „То је он. Од њега сам купио аутомобил“,шеретски додавши,„Пусти ту причу. Чега има код вас. Када ћете да препливате оно мало воде?“

Ево те исповести избеглице из Босне,први пут после толико година.

– Са пластичним балонима у рукама, на корак од контејнера за смеће, мог првог заклона на путу до једине чесме у том делу града, оборио ме је снајперски хитац. Пао сам на леђа, некако комотно, као да се одмарам. Небо изнад мене никад плавље, као на календарима ЈАТ-а. Осећао сам се добро и мислио сам –то се неком другом десило – до тренутка када је снег поред мене почео лагано да се троши и мења боју. За неколико секунди, око мене и контејнера, снег је био  крвав. „Готово је”... „Шта је готово?”–  из море ме извео женин глас.

Тада сам знао да ћемо попут многих морати да купимо карту у једном правцу. Италија је била прва опција,али ми је пријатељ јавио: „Не долази, овде је као у логору.” После месец дана је преминуо и тамо је сахрањен. Моја „карта“ за Америку нестала је под рушевинама срушене зграде у Чеченији. „Тата је  погинуо у Грозном”,рекао ми је у телефонском разговору његов син.

Некако смо стигли до језера већег од Југославије и најдуже улице на свету. Задња пошта Торонто.

Карирани сако и велика кола наши обично купе када се враћају. Моја одлука да их купим на доласку била је практичне природе:град у пречнику има 60,а неки су премерили чак 100 километара. Искочила је понуда жене коју сам упознао у галерији. Рекла је да ће доћи по мене да би средили све папире и пренели власништво. Била је тачна. Поред ње седео је старији човек с качкетом. Пре него што сам га поздравио,познаница ми је рекла: „Ово је мој отац.” Одговарао је хладно,што овде није реткост. Сматрао сам,као и многи наши земљаци,да је конверзација знак пристојности. Ћеркине речи да су кола његова дале су ми гас за нова питања: како су га служила и чувено балканско које вас овде одмах лоцира: колико троше?

Сваки његов одговор није био дужи од две речи. Гледао је само испред себе, као да он вози. Нема ту приче – помислих. Можда је и боље. Шта ако помене ламелу, споне, дихтунге,а ја не знам како се то каже на енглеском. Сећам се шта сам га последње питао: „Зашто продаје кола, када су нова?”Он је оћутао, али не и ћерка. Враћа се кући –на средине њене реченице, први пут сам видео цело његово лице и неми прекорни поглед,али већ је било касно –у Мађарску.

Када си избеглица не волиш ненајављене посете и звук звона на вратима. Једногјутразазвонио је интерфон. Видео сам двојицу мушкараца. На питање ко су,одговорили су: „Службено” и на камеру усмерили картицу која је могла да буде и пропусница за теретану. Али овде нема оног нашег: „Мама ме је закључала.Дођите сутра.” Били су пристојни. Један је питао – други писао. Одакле сам, како сам се снашао, да ли радим у струци, имам ли кола, од кога сам их купио?„Од једне жене”,рекох.

 „Нисте од жене, већ од мушкарца”,рече ми онај који је до тада само писао. Прво што ми је тада синуло било је –па нисам ваљда толики папак да ми је деда увалио украдена кола. Цео наш даљи разговор водио се око мог продавца:да ли сте га знали од раније,да ли сте га после видели, шта вам је причао?Ипак, имао сам утисак да о њему много више знају од мене. И то не само од пре месец дана када је продао кола. На вратима сам их питао зашто их толико интересује тај старац. Рекли су ми: „Сумњамо да је учествовао у ратним злочинима.”

Ето, то је та прича.

После скоро двадесет година од ове трансакције,светске агенције су пренеле: „Осумњичени за ратне злочине Ласло Чатари (97) данас је ухапшен у Будимпешти, због оптужнице за саучесништво у убиству 15.700 Јевреја током Другог светског рата.”

Милош Чолић