Живот у сивилу, мемли и буђи

Три највеће психијатријске установе у земљи налазе се у бившим коњушарницима, оружарницима и војним спаваоницама Аустроугарског царства, које нису адаптиране више од пола века и које су данас претворене у азиле за људе с дна социјалне летвице којих су су одрекли и породица и друштво. Особе којима је депресија обојила поглед на свет у све нијансе сивог, месеце и године свог живота проводе у собама на чијим се прозорима налазе решетке и кроз чије се кључаонице незаустављиво шире мириси мемле и буђи. Они спавају у креветима од челичних конструкција и на танушним сунђерима које је оглодао зуб времена, а утисак језивости додатно погоршава хладноћа која царује у овим установама у свим годишњим добима.

Ово су само неки од утисака који се налазе у извештају о људским правима особа у психијатријским установама који су сачинили стручњаци Хелсиншког одбора за људска права. Стручњаци ове невладине организације су у периоду од септембра 2006. до марта ове године надгледали свакодневицу особа које су смештене са оне стране решетки Специјалне неуропсихијатријске болнице у Ковину, Специјалне болнице за психијатријске болести "Др Лаза Лазаревић" у Падинској Скели и Специјалне неуропсихијатријске болнице "Др Славољуб Бакаловић" у Вршцу и своје утиске сумирали у извештају под називом "Људи на маргини", који је представљен на јучерашњој конференцији за новинаре.

– Суморне и оронуле фасаде психијатријских установе само су предворје језивих утисака које почињете да сакупљате оног момента када пређете праг ових болница – оценила је Љиљана Палибрк, правна саветница Хелсиншког одбора за људска права у Србији. – Високи плафони, непостојећа топлотна и хидроизолација, влажни и мемљиви зидови, бетонске подлоге, прозори и врата који не дихтују и недостатак природног осветљења заједнички су именитељ свих просторија у којима живе психијатријски пацијенти. "Ужасно" је реч која најбоље описује стање болесничких соба. У психијатријској болници у Ковину постоје собе у којима лежи по 25 болесника, који до својих кревета долазе тако што буквално прескачу кревете других болесника.

Осим тога, запослени немају никакве могућности да преграђују, нити да надзиђују просторије, а стање зидова, подова и плафона толико је лоше да никакви напори у смислу континуираног одржавања, кречења и прања то не могу да ублаже нити прикрију. Речју, када би потпуно здрава особа провела месец дана у овим болницама из њих би изашла као потпуно болесна.

С обзиром на то да радови на топловоду већине ових болница нису завршени, топла вода је углавном пусти предмет жеље болесника, јер већина санитарних просторија нема топлу воду или је има тек повремено. Радијатори су хладни или млаки, а ако се има на уму да су ово установе за дуготрајну хоспитализацију у којима болесници бораве по неколико година, онда се тек наслућује сва величина опасности да се тешко ментално стање ових болесника додатно искомпликује бронхитисима и упалама плућа у зимском периоду. Осим тога, распоред и величина соба су такви да не дозвољавају размештај болесника, тако да се болесници са потпуно различитим и међусобно "супротстављеним" дијагнозама држе заједно.

– Лечење психијатријских пацијената углавном је неадекватно, јер се састоји углавном од фармакотерапије. Пацијенти немају могућност да учествују у избору лекара, нити да доносе било какве одлуке у погледу терапије и начина лечења коме су подвргнути. С друге стране, средњи медицински кадар и немедицинско особље у болницама немају адекватну обуку за рад у психијатријским болницама, нити је обучено техникама мануелног смиривања узнемирених пацијената. Осим тога, они најчешће нису надзирани у поподневним и ноћним часовима, тако да имате ситуацију у којој младе медицинске сестре које су тек закорачиле у пунолетство ноћима остају саме и надзиру собе у којима се лече најтежи душевни болесници – истакла је Љиљана Палибрк.

Маријана Обрадовић, правна саветница ХОЉП-а, истиче да се пацијенти у овим болницама углавном смештају у затворен третман, јер постоји опасност од бекства, а њихова слобода кретања ограничена је искључиво на болничко крило у којем су закључани. Не постоји јасна процедура нити критеријуми по којима се пацијенти смештају у третман, њихово трајање, право жалбе и обавеза да се она преиспита. Фиксација пацијента није прописана никаквим законским или подзаконским актима – узнемирени пацијенти се фиксирају кожним каишевима за кревет, с тим што ни у једној установи не постоји посебна евиденција ко је наредио везивање, због чега и колико је оно трајало и ко је учествовао у имобилизацији. Породица се не обавештава о везивању или употреби средстава за физичко обуздавање, а због недостатка особља и њихове недовољне обучености – сами пацијенти се користе у обуздавању других, узнемирених пацијената.