Засад, симболичке борбе

Процедура утврђивања и потврђивања назива улица јасно је регулисана Законом о локалној самоуправи (чл. 120 и чл. 121). Правна недореченост, која је неретко извор сукоба, није, дакле, повод јавног демонстрирања присталица СРС и ЛДП поводом преименовања Булевара АВНОЈ-а у Београду. То не споре ни протагонисти уличних протеста. Акција присталица СРС најављена је као грађанска иницијатива за одбрану слободе мишљења, савести и другачијег политичког става, а симпатизери ЛДП су своје окупљање оправдали залагањем за грађанску Србију у којој нема места за плакате с именима оптужених за ратне злочине.

Ова два скупа, одржана у исто време у истој улици, повезује, међутим, много више заједничких карактеристика него што се на основу реторике њихових протагониста може наслутити. Оба скупа организовале су политичке странке, али је по први пут у Србији демонстриран нов начин политичке борбе карактеристичан за нове друштвене покрете и невладине организације. За разлику од "антибирократске револуције" с краја 80-их, или протеста због крађе гласова на локалним изборима 1996-97, када се јасно могло разлучити шта је аутентично грађанска иницијатива, а шта режирани страначки наступ, на суботњим протестима та подела је нестала претворивши их у страначки режиране грађанске иницијативе ни налик класичним партијским митинзима и процесијама. На тај начин посматрано, ови протести представљају новост у Србији, а ЛДП и СРС, према једном од критеријума политичког деловања сврставају у прве (пост)модерне политичке странке. Новост демонстрирану у оба случаја представља и промењен значај улоге симбола у страначкој активности. Док су симболи раније представљали пратећу иконографију и/или пароле у служби остварења политичких захтева и циљева, сада су заузели централно место око кога се концентрише политичка борба која се покушава преместити на поље симболичке борбе. Др Зоран Ђинђић и Ратко Младић постали су тако симболи иза којих се крију разни политички циљеви - не нужно у вези с њиховом личностима и делатностима. (Узгред, случајност је овај симболички сукоб довела у везу с АВНОЈ-ем који је био симбол братства-јединства и комунизма, чијем су рушењу обојица на различите начине допринели – један погазивши заклетву, а други као доследни антикомуниста). У том смислу, огледа се најважнија заједничка карактеристика оба протеста. Упркос супротстављености на симболичком плану, на политичкој равни видљива је јединствена усмереност против владајуће коалиције која се означава као главна препрека остварењу политичких циљева СРС и ЛДП.

Ту, међутим, почињу и разлике. Док снажнија СРС фронтално напада читаву коалицију оптужујући је за издају националног интереса, ЛДП тражи пукотине, оптужујући део коалиције за издају и саботажу реформи, а други део за саучесништво. Друга разлика односи се на оно што се, насупрот старој вредносно засићеној и аналитички неплодној подели на реакционарне и револуционарне покрете, може окарактерисати као подела на реактивне и проактивне странке и покрете. СРС покушава и у великој мери успева да се смести у центар покрета који се бори за заштиту нације од утицаја глобализма, док ЛДП, сасвим супротно, покушава да Србију задоји вредностима новог светског поретка. Разлика постоји и у карактеру незадовољства гласача СРС и ЛДП друштвеним положајем. Док је незадовољство првих махом објективно условљено искљученошћу из главних друштвених токова и маргиналним друштвеним положајем, незадовољство других проистиче из субјективног oсeћања да их постојећи поредак онемогућава да постигну више и живе још боље.

Странке владајуће коалиције које се налазе између и на мети оба покрета имаће веома тежак задатак да одоле изазовима и очувају коалициони блок који за сада штити Србију од потпуног политичког расцепа сличног оном у Украјини и Турској. Изазови су вишеструки. Најважнији спољни изазов је у вези с чињеницом да се Србија налази на геостратешки трусном подручју осетљивом на промене у односима великих сила на које не може утицати. Одржавање добрих односа са свима није лак задатак, а (при)клањање једној страни заоштрава поделе. Поред тога, проевропски оријентисаној влади не иде на руку став ЕУ према решењу косовског питања, као ни оклевање Уније да, на пример, Србију стави на белу шенгенску листу. То утиче на лагану девалвацију симболичког капитала који владајућим странкама служи за мобилизацију грађана јер су две кључне монете којима располажу – Косово и Европа услед више разлога изгубиле златну подлогу и не котирају се високо на политичкој берзи. Најзначајније унутрашње изазове представљају социјални проблеми, како они који се односе на материјалну и социјалну депривацију (неиспуњење) великог броја становника, тако и они који су у вези с изразитом затвореношћу друштвене структуре. Депривираност иде наруку СРС, а мала социјална покретљивост наруку ЛДП. Ако се томе додају мангупи у сопственим редовима којима бављење политиком служи првенствено за личну промоцију и стицање личне користи, као и међусобна подозривост, онда владајући блок мора на дужи рок показати знатну умешност и способност решавања проблема.

Ако у томе не успе, улични протести могу постати чешћи и масовнији, а симболичке борбе за улицу могу, далеко било, прерасти у политичке уличне борбе.