Zasad, simboličke borbe

Procedura utvrđivanja i potvrđivanja naziva ulica jasno je regulisana Zakonom o lokalnoj samoupravi (čl. 120 i čl. 121). Pravna nedorečenost, koja je neretko izvor sukoba, nije, dakle, povod javnog demonstriranja pristalica SRS i LDP povodom preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Beogradu. To ne spore ni protagonisti uličnih protesta. Akcija pristalica SRS najavljena je kao građanska inicijativa za odbranu slobode mišljenja, savesti i drugačijeg političkog stava, a simpatizeri LDP su svoje okupljanje opravdali zalaganjem za građansku Srbiju u kojoj nema mesta za plakate s imenima optuženih za ratne zločine.

Ova dva skupa, održana u isto vreme u istoj ulici, povezuje, međutim, mnogo više zajedničkih karakteristika nego što se na osnovu retorike njihovih protagonista može naslutiti. Oba skupa organizovale su političke stranke, ali je po prvi put u Srbiji demonstriran nov način političke borbe karakterističan za nove društvene pokrete i nevladine organizacije. Za razliku od "antibirokratske revolucije" s kraja 80-ih, ili protesta zbog krađe glasova na lokalnim izborima 1996-97, kada se jasno moglo razlučiti šta je autentično građanska inicijativa, a šta režirani stranački nastup, na subotnjim protestima ta podela je nestala pretvorivši ih u stranački režirane građanske inicijative ni nalik klasičnim partijskim mitinzima i procesijama. Na taj način posmatrano, ovi protesti predstavljaju novost u Srbiji, a LDP i SRS, prema jednom od kriterijuma političkog delovanja svrstavaju u prve (post)moderne političke stranke. Novost demonstriranu u oba slučaja predstavlja i promenjen značaj uloge simbola u stranačkoj aktivnosti. Dok su simboli ranije predstavljali prateću ikonografiju i/ili parole u službi ostvarenja političkih zahteva i ciljeva, sada su zauzeli centralno mesto oko koga se koncentriše politička borba koja se pokušava premestiti na polje simboličke borbe. Dr Zoran Đinđić i Ratko Mladić postali su tako simboli iza kojih se kriju razni politički ciljevi - ne nužno u vezi s njihovom ličnostima i delatnostima. (Uzgred, slučajnost je ovaj simbolički sukob dovela u vezu s AVNOJ-em koji je bio simbol bratstva-jedinstva i komunizma, čijem su rušenju obojica na različite načine doprineli – jedan pogazivši zakletvu, a drugi kao dosledni antikomunista). U tom smislu, ogleda se najvažnija zajednička karakteristika oba protesta. Uprkos suprotstavljenosti na simboličkom planu, na političkoj ravni vidljiva je jedinstvena usmerenost protiv vladajuće koalicije koja se označava kao glavna prepreka ostvarenju političkih ciljeva SRS i LDP.

Tu, međutim, počinju i razlike. Dok snažnija SRS frontalno napada čitavu koaliciju optužujući je za izdaju nacionalnog interesa, LDP traži pukotine, optužujući deo koalicije za izdaju i sabotažu reformi, a drugi deo za saučesništvo. Druga razlika odnosi se na ono što se, nasuprot staroj vrednosno zasićenoj i analitički neplodnoj podeli na reakcionarne i revolucionarne pokrete, može okarakterisati kao podela na reaktivne i proaktivne stranke i pokrete. SRS pokušava i u velikoj meri uspeva da se smesti u centar pokreta koji se bori za zaštitu nacije od uticaja globalizma, dok LDP, sasvim suprotno, pokušava da Srbiju zadoji vrednostima novog svetskog poretka. Razlika postoji i u karakteru nezadovoljstva glasača SRS i LDP društvenim položajem. Dok je nezadovoljstvo prvih mahom objektivno uslovljeno isključenošću iz glavnih društvenih tokova i marginalnim društvenim položajem, nezadovoljstvo drugih proističe iz subjektivnog osećanja da ih postojeći poredak onemogućava da postignu više i žive još bolje.

Stranke vladajuće koalicije koje se nalaze između i na meti oba pokreta imaće veoma težak zadatak da odole izazovima i očuvaju koalicioni blok koji za sada štiti Srbiju od potpunog političkog rascepa sličnog onom u Ukrajini i Turskoj. Izazovi su višestruki. Najvažniji spoljni izazov je u vezi s činjenicom da se Srbija nalazi na geostrateški trusnom području osetljivom na promene u odnosima velikih sila na koje ne može uticati. Održavanje dobrih odnosa sa svima nije lak zadatak, a (pri)klanjanje jednoj strani zaoštrava podele. Pored toga, proevropski orijentisanoj vladi ne ide na ruku stav EU prema rešenju kosovskog pitanja, kao ni oklevanje Unije da, na primer, Srbiju stavi na belu šengensku listu. To utiče na laganu devalvaciju simboličkog kapitala koji vladajućim strankama služi za mobilizaciju građana jer su dve ključne monete kojima raspolažu – Kosovo i Evropa usled više razloga izgubile zlatnu podlogu i ne kotiraju se visoko na političkoj berzi. Najznačajnije unutrašnje izazove predstavljaju socijalni problemi, kako oni koji se odnose na materijalnu i socijalnu deprivaciju (neispunjenje) velikog broja stanovnika, tako i oni koji su u vezi s izrazitom zatvorenošću društvene strukture. Depriviranost ide naruku SRS, a mala socijalna pokretljivost naruku LDP. Ako se tome dodaju mangupi u sopstvenim redovima kojima bavljenje politikom služi prvenstveno za ličnu promociju i sticanje lične koristi, kao i međusobna podozrivost, onda vladajući blok mora na duži rok pokazati znatnu umešnost i sposobnost rešavanja problema.

Ako u tome ne uspe, ulični protesti mogu postati češći i masovniji, a simboličke borbe za ulicu mogu, daleko bilo, prerasti u političke ulične borbe.