Опрости ми папе, бура је

Пула– Захуктава се такмичарски програм националних филмова 59. Пуле, а оне хрватске колеге које су пред почетак фестивала у својим написима тврдилекако „ту нема ни великог хита ни новог класика”, замерајући уметничком директору Златку Видачковићу што је „исфорсирао” чак 11 нових хрватских филмова, сада су подвили репове. Јер у Пули су у протекла два дана виђени један одличан и два сасвим добра хрватска филма.

Мали, нискобуџетнии по форми готово експериментални филм, ослоњен само на два глумца, „Писмо ћаћи” дебитанта Дамира Чучића,тако је снажно одјекнуо да му већ сада многи предвиђају награде. Настао према монодрами глумца Миливоја Беадера, овај филм о односу оца и сина из Далматинске загоре – а тај однос се са лакоћом издиже на универзални план, испричан је кроз естетику веб-камере. На сличан начин, који је виђен недавно и у Момчиловићевом филму „Смрт човека на Балкану”. Два далматинска „лузера”, и онај старији и онај млађи, неспособни су да каналишу и усмере оне најлепше емоције, које евидентно постоје негде дубоко у њима, јер их нико никада томе није научио. Пун горчине због сопствених животних промашаја, већ средовечни син – пропали глумац (Миливој Беадер), свом оцу којиживи у сеоској кући (бравурозан Мате Гулин), стално поштом шаље видео-записе у којима га оптужује за емоционално злостављање, потцењивање и занемаривање. С друге стране, отац се у локалном сеоском бирцузу својим компањонима стално жали на свог потомка који стално пије, „жица” паре и незахвалан је. Њихов једини начин комуникације је непрестана свађа. Усамљени су и један и други, воле се а да то и не знају, што сценариста и редитељ Дамир Чучић постепено открива публици поентирајући у две катарзичне сцене. У дугом кадру,у којем син и отац пију ракију на прагу куће и у завршном кадру,када отац гледа сина који спава и чини кретњу руком као да жели да га помилује. Изврстан филм у којем је једноставним средствима постигнута максимална снага.

Као сасвим добар, мада не и без многих мана, показао се и трилер „Цвијетни трг” доајена Крста Папића (у дугој каријери три пута је освајао „Златну арену”), настао према комаду „Балон” његовог дугогодишњег сарадника Мате Матишића и према сопственом истоименом документарном филму. Прича о глумцу у дечјем луткарском позоришту који стицајем околности бива увучен у вртлог полицијско-мафијашкогобрачуна у којем су они који вуку све прљаве конце заправо у врху државе, сасвим се лепо гледа. Има довољно свега: и напетости, и занимљивог заплета и неизвесности. Има наравно и вишкова, али и мањка стилске дефинисаности. Међутим, гледалац којем су детаљи ове приче врло добро познате из савремених црних хроника, довољно будно прати све што се у филму догађа, снажно се везујући за глумце. Пре свега за Тонка Вулића, маестралног у улози мафијашког боса Мацка, а онда и за Дражена Куена који тумачи лик глумца присиљеног да пред мафијашем озвучен игра свештеника пред којим се овај силник исповеда.

И „Ноћни бродови” Игора Мирковића, филм иначе настао у мањинској копродукцији са Србијом, публика у Арени је дочекала громким аплаузима,упућеним пре свега сјајном глумачком пару Радку Поличу и Ани Карић, који у овој причи о старима и напуштенима у старачким домовима играју последњу велику љубав у животима човека и жене. Емотиван и негде готово чак наивно искрен Мирковићев филм. Романтичарски пенушав, попут неког лепог сна у који су саткане жудње и надања, чежње за љубави. Филм у којем се Радку Поличу и Ани Карић сваког тренутка верује и у којем се, у духовитој споредној улози налази и готово магични Богдан Диклић, којег је публика испратила салвом аплауза.

Аплауза је било и у ноћи када је у Арени дивљала бура дижући ковитлаце прашине у тренуцима када су на сцени боравили британски глумац и редитељ Рејф Фајнс и продуценткиња Габријела Тана представљајући филм „Кориолан”. Упркос временској непогоди, Фајнс је био изванредно расположен извињавајући се гледаоцима што су његов филм гледали са прашином у очима. Обраћајући се новинарима Фајнс је између осталог истакао да се у „Кориолану” водио идејом да је постављање неког Шекспировог комада у савремени контекст најбољи начин да се његово дело приближи публици, а да је за снимање одабрао Београд јер има величину и тежину главног града и зграду скупштине која је за њега била витална локација.

У препуној пулској Арени, у поноћном термину, јуче је су гледаоци громким аплаузима дочекали и испратили филм „Парада” Срђана Драгојевића, поздрављајући и редитеља и глумце Николу Која, Милоша Самолова, Горана Јевтића и продуценткињу Биљану Првановић, о чему ће бити речи у следећој пулској разгледници.

-----------------------------------------------------------

Шијан „Синеманијак”

Слободан Шијан на изложби њему у част

Легендарни српски редитељ Слободан Шијан такође је гост пулског фестивала који му је у Мултимедијалном центру „Лука”, у оквиру програма „Синеманијак”,приредио изложбу. Реч је о визуелној продукцији радова под називом „Филмскилетак на папиру Слободана Шијана”, што је ауторова уметничка пракса у којој експериментише филмским начином размишљања и жељом да се обухвати фрагментарни свет кинематичких ефеката, белешки и размишљања. Изложбу су у присуству Шијана и бројних гостију отвориле кустос пројекта Мирјана Граховац и Александра Секулић из београдског Центра за културну деконтаминацију.