Повратак национализма

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Иако још није формално устоличен као председнички кандидат, Мит Ромни је започео своју прву спољнополитичку турнеју са очигледном амбицијом да покаже како ће примењивати америчку моћ ако постане председник.

Одабрао је три станице: присуствоваће отварању олимпијаде у Лондону и срести се са британским лидерима, потом одлази код главног блискоисточног савезника Америке на Блиском истоку, у Израел, а пут завршава у Пољској која је у данашњој Европи изузетак са својом стабилном економијом и финансијама.

Предизборна путовања председничких кандидата постала су нека врста обавезног ритуала, па се зато Ромнијев пут пореди са оним од пре четири године Барака Обаме, који је тада свугде дочекиван као рок звезда.

Ромни је далеко од тога да буде таква врста политичког феномена и симбол великих промена као што је то био 2008. Обама. Али његов пут се прати с пажњом, с обзиром на могућност да у новембру ипак дође до промене челника америчке извршне власти.

Од Ромнија се очекује да на путу представи контуре своје „доктрине”, ако се о томе у овом моменту уопште може говорити.

Спољна политика је у досадашњем току кампање била у другом плану: републикански кандидат је председнику оспоравао компетентност на домаћем терену: у вођењу економије, што ће, како сви очекују, бити кључно питање које ће утицати на опредељивање бирача.

Спољна политика и национална безбедност, која је њен пратећи део, сматрају се сада јачом страном Обаминог председниковања.

Упркос томе, Ромни га напада и на том фронту, приписујући му млакост у одбрани америчких интереса практично на сваком жаришту данас у свету.

Главна критика је да се „много извињава” и чини превише уступака: потцењује Русију, размазио је Кину, не успева да обузда нуклеарне амбиције Ирана, увредио је Израел, док Америку жели да претвори у „социјалистичку државу европског типа”. „Ја се не извињавам због америчке моћи и не стидим се величине ове земље”, један је од лајтмотива на Ромнијевим митинзима, што се, заједно са неким другим изјавама о спољној политици које је дао, тумачи као наговештај „повратка америчког национализма”.

Ромнијева „доктрина”, у свом средишту има „агресивније супротстављање америчким ривалима и већу доследност у односима са савезницима”. Он је „јастреб” практично на свим фронтовима и умногоме подсећа на Роналда Регана, победника у хладном рату из осамдесетих.

Он би да „ресетује” већ ресетоване односе са Русијом, за коју тврди да је и даље „геополитички непријатељ број један”, што је наишло на чуђење не само угледних спољнополитичких експерата, него и многих републиканаца.

За разлику од Обаме пре четири године, Ромни не свраћа у Авганистан, али се његов став према том рату такође разликује од Обаминог. Он је досад одбијао да подржи рок за америчко повлачење из тог рата (крај 2014), сматрајући да то зависи од тога како команданти процењују ситуацију на терену.

„Ми не би требало да преговарамо са талибанима, већ би требало да их поразимо”, изјавио је у време када је америчка дипломатија успостављала контакте са пубуњеницима у Катару, што би, према оценама аналитичара, подразумевало да се у Авганистану остане на неодређено време. „Ако поново изаберете Барака Обаму, Иран ће имати нуклеарно оружје, ако изаберете мене, Иран га неће добити”, изјавио је другом приликом, не образлажући како то мисли да постигне.

Наравно, Ромнијева „доктрина” је још у нацрту, али је очигледно да је у великом контрасту са прорачунатим и реалистичним приступом дипломатији Барака Обаме, коју, према истраживању јавног мњења из маја ове године, подржава 48 одсто Американаца, док 46 одсто мисли да она није у реду.

Ромни свакако говори оно што Американци желе да чују – да Америка увек треба да предводи и да је она земља са посебном мисијом у свету. За разлику од многих који тврде да је америчка моћ у опадању, он најављује „још једно америчко столеће”.

Да ли је то кампањска „поезија” коју ће, у случају усељења у Белу кућу, заменити „проза” реалности, остаје да се види.