И полиција и војска ремете мир

Две узданице нашег туризма Златибор и Врњачка Бања, нажалост, све мање личе на место за одмор, а све више на град, бучан и дању и ноћу. Посебно ноћу.

У бањи на десетини места дивљају кафанске певаљке, које слабу музикалност надокнађују дреком и озвучењем „до даске”. За дивно чудо, у рушењу ноћног мира до два часа по поноћи, предњаче хотели полиције и војске, смештени један до другога. Њихови музиканти и певаљке покушавају да надјачају једни друге, па је, у тој какофонији, тешко разазнати који су полиција, а који војска. Иза тих силоса, које је Тито направио својој верној полицији и војсци, стоји отмени предратни хотел „Александар”, који својим гостима може да препоручи само чепове за уши.

Једном сам питао председника општине што не забрани буку до два сата ноћу, на шта ми он рече: „Јесте, па да пропаднем на изборима”. Човек је у праву, ево већ петнаест година он је стално у врху локалне власти.

Сећам се да ми је Горан Ћирић, када је био председник у Нишу, рекао како су донели одлуку да доведу у ред режим ноћног живота у граду. „Подигла се велика гужва око тога, бојим се да ћу изгубити наредне изборе”, рече ми. И он је био у праву, наредне изборе је, наравно, изгубио.

На Златибору се, ових дана, не може око склопити до седам ујутру. Тамо су постављене многе шатре у којима сву ноћ дивља предтакмичење трубача за Гучу.

Цела Србија је препуна ноћне буке, тог жалосног знака простоте и заосталости. То је често и сигуран знак корупције, као и свако неометано безакоње, по којој заузимамо високо место у свету.

А Београд је престоница и ноћног безакоња. Ту до зоре одјекује разглас са сплавова. Просто невероватно! Око тога се слабо ко оглашава. Народ је, ваљда, научен да трпи, или је обесхрабрен слабим одјеком жалби. Колико је само трајала драма становника Улице Страхињића Бана. Тренутно у томе предњаче улице око Црвеног крста. Познат је случај адвоката Шишића који је пре седам година био присиљен да прода родитељску кућу и оде из краја, јер је власник кафића био јачи од свих фактора у граду, којима се он обраћао. Одмах иза тога несрећни Шишић је преминуо. А грађани тог краја и даље губе битку, покушавајући да се заштите и од других кафића око игралишта Радничког и у Улици Радивоја Кораћа.

Слушао сам разговор Горана Милића са власницима лондонских кафића, где они говоре какве казне им сместа следују ако се после 23 часа зачује музика из њиховог локала. Тако је у свим цивилизованим земљама, са којима би ми, стремећи ка Европи, хтели да хватамо корак.

Филмски и ТВ редитељ