I policija i vojska remete mir

Dve uzdanice našeg turizma Zlatibor i Vrnjačka Banja, nažalost, sve manje liče na mesto za odmor, a sve više na grad, bučan i danju i noću. Posebno noću.

U banji na desetini mesta divljaju kafanske pevaljke, koje slabu muzikalnost nadoknađuju drekom i ozvučenjem „do daske”. Za divno čudo, u rušenju noćnog mira do dva časa po ponoći, prednjače hoteli policije i vojske, smešteni jedan do drugoga. Njihovi muzikanti i pevaljke pokušavaju da nadjačaju jedni druge, pa je, u toj kakofoniji, teško razaznati koji su policija, a koji vojska. Iza tih silosa, koje je Tito napravio svojoj vernoj policiji i vojsci, stoji otmeni predratni hotel „Aleksandar”, koji svojim gostima može da preporuči samo čepove za uši.

Jednom sam pitao predsednika opštine što ne zabrani buku do dva sata noću, na šta mi on reče: „Jeste, pa da propadnem na izborima”. Čovek je u pravu, evo već petnaest godina on je stalno u vrhu lokalne vlasti.

Sećam se da mi je Goran Ćirić, kada je bio predsednik u Nišu, rekao kako su doneli odluku da dovedu u red režim noćnog života u gradu. „Podigla se velika gužva oko toga, bojim se da ću izgubiti naredne izbore”, reče mi. I on je bio u pravu, naredne izbore je, naravno, izgubio.

Na Zlatiboru se, ovih dana, ne može oko sklopiti do sedam ujutru. Tamo su postavljene mnoge šatre u kojima svu noć divlja predtakmičenje trubača za Guču.

Cela Srbija je prepuna noćne buke, tog žalosnog znaka prostote i zaostalosti. To je često i siguran znak korupcije, kao i svako neometano bezakonje, po kojoj zauzimamo visoko mesto u svetu.

A Beograd je prestonica i noćnog bezakonja. Tu do zore odjekuje razglas sa splavova. Prosto neverovatno! Oko toga se slabo ko oglašava. Narod je, valjda, naučen da trpi, ili je obeshrabren slabim odjekom žalbi. Koliko je samo trajala drama stanovnika Ulice Strahinjića Bana. Trenutno u tome prednjače ulice oko Crvenog krsta. Poznat je slučaj advokata Šišića koji je pre sedam godina bio prisiljen da proda roditeljsku kuću i ode iz kraja, jer je vlasnik kafića bio jači od svih faktora u gradu, kojima se on obraćao. Odmah iza toga nesrećni Šišić je preminuo. A građani tog kraja i dalje gube bitku, pokušavajući da se zaštite i od drugih kafića oko igrališta Radničkog i u Ulici Radivoja Koraća.

Slušao sam razgovor Gorana Milića sa vlasnicima londonskih kafića, gde oni govore kakve kazne im smesta sleduju ako se posle 23 časa začuje muzika iz njihovog lokala. Tako je u svim civilizovanim zemljama, sa kojima bi mi, stremeći ka Evropi, hteli da hvatamo korak.

Filmski i TV reditelj