Табу заставе

У интервјуу за ,,Политику” (19. јула) саветник за културу председника републике редитељ Братислав – Браца Петковић каже о представи Оливера Фрљића „Зоран Ђинђић”: „Не могу да нам се намећу лажне вредности. Најгора врста позоришног отпада, дилетантска у сваком погледу. То је далеко од доброг позоришта, а све то још за државне паре. Сваки би грађанин за чин пљувања и повраћања по застави на улици био одмах ухапшен.У Америци би за такав чин одлежао робију, а с обзиром на то да је то код нас урађено у позоришту, то се проглашава уметничким чином”.

Улица је улица. Позориште је позориште.Сцена је имагинарни простор. Позоришна представа је фикција и само фикција.У њој глумац који глуми одређени лик који убија други лик, не робија,јер то убиство је такође, фиктивно, сценско и ,,момци у плавом” не интервенишу у том случају.Ја сам сигурна да свом колеги редитељу не морам да објашњавам да позориште није улица, а да улица може постати сценски простор, и да је застава на сцени само позоришни реквизит.

Тај симбол државе, нације, добија одређене конотације у зависности од употребе у одређеном контексту. Уметност на разне начине преиспитује, руши табуе, и не знам зашто би у позоришту био ултимативно поштован табу заставе.Јер свака застава има своју светлу и своју тамну страну. Тамну страну чине сви поступци припадника одређеног народа,чињени под том заставом, у име те заставе, а који су против човечности.

А под српском заставом чињено је и оно узвишено и оно монструозно. Нико нема право да забрани у име патриотизма, уметницима да преиспитују поноре „патриотизма”,тамну страну наше заставе. Уопште не желим да расправљам о вредностима Фрљићеве представе. Сваки гледалац може да суди о њеним уметничким дометима, баш као и критичари. До сада никоме није пало на памет да представу забрани или на неки перфидан начин репертоарски маргинализује. И надам се да се то неће ни догодити у будућности.

И не бих желела да, све у име„заставе”, неком „експертском телу” падне на памет да прописује шта се на сцени (у уметности уопште), сме а шта не сме. Позориште је: „Опасна уметност: цензура, било да је непосредна или посредна, било да је економска или полицијска, покаткад у нарочито опаком виду аутоцензуре–увек држи позориште на оку”, пише Ан Иберсфелд у „Читању позоришта”. У Хрватској, уметник Емил Хрватин, са уметничким псеудонимом Јанез Јанша,добио је процес у којем је био окривљен да је оскрнавио хрватску заставу.

„Јанша је перформансом ’Живот (у настајању)’, у Музеју модерне и савремене уметности у Ријеци, позвао посетиоце да узму маказе и разрежу заставу, а комаде оставе на поду. Хрватска застава је страдала, а потом су њени делови стигли и до полиције – као доказни материјал за подизање кривичне пријаве.”(„Вечерњи лист” 2009) Рад „Живот (у настајању)” извођен је претходно у Аустрији, Немачкој, а само је на изложби у Бразилу стајао цитат из бразилског закона који се односи на државне симболе, због бојазни организатора.

Посетиоци су се, упркос томе, односили према бразилској застави на исти начин као и у другим државама у којима је рад извођен, секли су је. Подршку Јанши, који је због тог перформанса и привођен у полицију, пружили су и представници највеће светске мреже театролога и позоришних теоретичара Performance Studies international.

А што се Америке тиче, амерички Конгрес је 1968. покушао да спроведе амандман који „штити заставу”, али Врховни суд је одлучио да је то неуставан покушај ограничавања слободе говора и изражавања. Ни министар културе ни министарство културе не полажу право на коауторство путем цензуре уметничких дела, тиме што би рецимо саставили регистар забрањених речи, реквизита, поступака. Мада, све је под сумњом с обзиром на то да је држава озбиљно угрозила ауторство Јована Ђорђевића, и то још заштитила законом.

Наиме, изменила је оригиналне стихове песме „Боже правде”, па уместо стихова: „Боже спаси, Боже храни, Српског Краља, српски род” прописано је да се пева „Боже спаси, Боже храни, српске земље, српски род”.

Да Браца Петковић није саветник за културу председника Николића (а ево, чујем, и будући министар), ово вероватно не бих писала. Е, па то је већ,,писац писма које увек стиже на жељену адресу”. А у писму пише: „Уметност мора да буде патриотска”. Ово је 2012. или није? Можда сам убачена у временску машину, у микс времена у којима су уметници животом доказивали ноторне ствари, да: Не постоји патриотска уметност.

Патриотизам није мерна јединица којом се мери вредност било ког уметничког дела. Постоје пропагандна дела и само ретка су и уметнички вредна.Тачно је да су многа дела настајала из патриотског заноса, али тај занос их не чини вредним него нека друга својства. Свако дело које има уметничку вредност служи на част и народу којем уметник припада и човечанству. Временска машина. Минут ћутања за сва спаљена уметничка дела, ухапшена уметничка дела, уништене уметнике у име које год идеологије. Далеко било и не поновило се.