Проди наследио Продија

После дуге и жустре расправе о (не)прихватљивости продужетка Продијевог мандата, 162 сенатора ипак су гласала за опстанак владе, два више него што је било потребно, док су њих 157 гласали против. Тиме је, практично, Романо Проди потврђен као премијер, иако га је од коначне одлуке делило изгласавање поверења у доњем дому парламента. Оно је сматрано формалношћу, с обзиром на већину којом Продијева коалиција у доњем дому располаже.

Пре него што је председник Сената Франко Марини званично саопштио резултате изгласавања поверења Продијевој влади, говорници су ломили копља око истих проблема који су послужили као повод Продијевој оставци.

Разлике у мишљењима унутар његове шаролике коалиције посебно су изражене на војно-политичком плану. Не видећи могућност да повуче италијанске војнике из Авганистана, како су то захтевали посланици две посткомунистичке странке, Проди је, као утеху, обећао да ће се свим расположивим снагама залагати за јачање цивилних мисија у Авганистану, као алтернативу војном присуству, а да ће на спољнополитичком плану покренути дискусију о сазивању мировне конференције о Авганистану.

Покушавајући да придобије наклоност сенатора, Проди је додатно нагласио да ће свој мандат посветити и покретању привредних и социјалних реформи, које, ипак, није детаљно појаснио. Понудио је паушалну оцену да би такве реформе требало да обезбеде већу политичку стабилност у земљи. Тиме је изазвао оштре реплике посткомунистичких сенатора, који су се запитали да ли планиране рестрикције у пензионом систему спадају у социјалне реформе: "Овог пута ћемо подржати премијера, али подршка не би смела да буде схваћена као аутоматизм при будућим гласањима." Сенатор Франко Туриљато, предводник фракције троцкиста у комунистичкој партији Рифондационе, указао је Продију које би тачке његовог програма могле да доведу до нове кризе. Уз дискусију о војном ангажовању Италије у Авганистану, и најављеном смањењу нивоа пензионих и социјалних давања, изгласавање неповерења могло би да буде подстакнуто и инсистирањем владе на изградњи брзих пруга на релацији Торино – Лион, којој се, у суштини, придаје тек маргинални значај.

Да ли ће Проди моћи себи да дозволи да се оглуши о захтеве посткомуниста, могло би да зависи од подршке коју су му демохришћани ставили у изглед. Сенатор Марко Фолини, некадашњи страначки лидер и вицепремијер у бившој влади Силвија Берлусконија, понудио је Продију сарадњу, не би ли се заједничким снагама изгласао нови изборни закон. Чини се да се и премијер Проди окреће испуњењу овог задатка, упркос бројним обећањима које у јавности декларише као приоритетније.