Хрватски сабор: шамаре замениле уљудне – свађе

Од нашег дописника

Загреб – Сцене масовних туча из украјинског или корејског парламента, па и проклињања, као у Скупштини Србије, односно поливања водом у Израелу, ипак,не могу се видети ни чути у хрватском сабору. Вербалнисукоби као неизоставни део „политичког фолклора” веома су чести.

Свађе и подбадања (п)остале су декор скупштинеи у томе, уз константна препуцавања левице предвођене СДП-ом премијера Зорана Милановића и ХДЗ-а на другој страни, у последње време предњаче заступници Хрватског демократског савеза Славоније и Барање(ХДССБ), странке којој је један од оснивача Бранимир Главаш.

Посланиците регионалне странке са седиштем у Осијеку, а у Сабору Хрватске их је седморица, нису у прошлом сазиву парламента штедели владајући ХДЗ, а данас не штеде ни ХДЗ, нити Кукурику коалицију која је преузела власт крајем прошле године.

Славонци су тако долазили у парламент у народним ношњама, делили црвене картоне, говорили на мегафон кад им искључе микрофон, били избацивани са седница и, на крају, Владимиру Шексу покушали да дајуупут за психијатра. Њихов посланикЗоран Винковић недавно се „прославио” и хомофобним иступима рекавши:„Хрватска је католичка и нормална, а не земља педера”.

И ХДЗ, који је омиљена мета ХДССБ-оваца, не остаје никоме дужан. Своје су политичке противнике знали проглашавати „мајмунима”, колегиницама говоритида се „држе пристојности као што се држе плеса око штанге”, а кад нису имали са ким, знали су се посвађати и међусобно. Чувена је прича кад су се око формалности вођења седнице саборапосвађали Владимир Шекс, Лука Бебић и Иван Јарњак – три „патријарха” ХДЗ-а, како их је „крстио” Иво Санадер.

Ни тренутно владајући, наравно, нису свеци. Посебно су били у временима борбе за долазак на власт, кад су грејали опозиционе клупе. Није им било страно да ХДЗ назовукриминалном и мафијашком организацијом, корупцијском хоботницом,азнали су атмосферу у сабору упоређивати са – кокошињцем.

Ипак, у првој декади хрватске самосталности било је и физичких напада. Занимљиво је да су у улози нападача, још када је Иван БобеткоторбомгађаоРадославаТањгупочетком деведесетих година прошлог века, били ХДЗ-овци. Син генерала Јанка Бобетка отворио је серију физичких сукоба која је настављена тучом Драге Крпине и Драгана Хинића, а онда је на сцену ступио генерал Љубо Ћесић – Ројс.

Том је предратном возачу аутобуса, сасвим нормално било да наређује колегама у сабору да „седну или ће добити шамар”, или да прозива посланикеда су „четници и четникуше”, а врхунац је био када је ошамарио ДинаДебељуха. Ројс се касније бранио да је ИДС-овом заступнику рекао да се макне, док је Дебељух причао како му је нападач претходно претио да ће га „одерати”.

Физичких обрачуна више нема, али је вербалних понекад и превише, па би ускоро на снагу, уз петодневну радну недељу, требало да ступи и „кодекс понашања” за саборске посланике. Уобичајене јавне опомене, које баш и нису давале резултат, за свако ће вређање или говор мржње бити замењене новчаном казном. Познајући начин понашања појединих посланика, ни то их неће спречити.

Младен Обреновић