Странке на власти и борба против криминала

Нова влада као један од основних циљева има борбу против организованог криминала и корупције. Свакако, приоритет је добро одабран. Претходне владе су наводиле исти циљ и нешто је урађено на том пољу, али свакако недовољно. Кад друштво огрезне у корупцији и криминалу није лако довести га у ред. Међутим, важна је решеност и воља водећих политичара да се то уради, јер онда би до повољног исхода могло доћи.

Претходне владе су у жељи да стану на пут организованом криминалу увеле институцију заштићеног сведока која се односи како на сведока-сарадника тако и на прикривеног иследника. Први је припадник организоване криминалне групе који је прихватио сарадњу са правосуђем како би себи умањио казну, а у циљу разбијања организоване криминалне групе којој је припадао; док је други припадник полиције који се промењеног идентитета убацио у криминалну групу у циљу прикупљања података о њој и њеног коначног разбијања. Идентитет потоњег непознат је како јавности тако и окривљеном, а и први се не појављује у јавности. Наравно, ради се о веома корисним институцијама, под условом да се правилно примењују. Управо је, међутим, ова примена проблематична.

У Србији је идентитет првог прикривеног иследника који је помогао у раскринкавању „саобраћајне мафије” већ откривен, чиме је нанета огромна штета и институцији и сигурности породице овог храброг и способног човека коме се прети и спаљује кућа, али и безбедности читавог друштва. Напослетку, ваља приметити да је идентитет овог врсног полицајца открио судија. Да ли постоји утврђена одговорност за такво недело? Зар то није кривично дело за које би судија требало да одговара? Да ли је, бар, изгубио посао због тога што је угрозио живот човека који је бранио републику?

Није, међутим, то једини случај. Да ли се још увек сећамо Горана Милошевића? Иако није заштићени сведок, благодарећи његовом снимању незаконитих радњи, „друмска мафија”, предвођена Бранком Јоцићем (да ли је још увек потпредседник Нове Србије Велимира Илића?) раскринкана је, а савесни радник „Путева Србије” је, ваљда у знак захвалности, добио отказ.

Но, ни ту није крај. Има и сведока-сарадника који се под заштитом државе возикају аутопутевима, убијајући успут услед пребрзе вожње понеког грађанина, или се сукобљавају с појединим криминалцима. Они, штавише, упадају уз пратњу људи из СНС Сурчина на приредбе културно-уметничких друштава, узнемиравајући присутне и претећи досадашњем председнику Скупштине општине Сурчин. Својевремено се за тог сведока-сарадника, којем овакав назив изгледа олакшава криминално делање под заштитом државе, причало да је близак ДС-у или ЛДП-у. Данас, међутим, близак је другој странци на власти. Да ли је он власник само Сурчина или поседује мало већи део Србије? Да ли постоји политичка воља да се његовом насиљу стане на пут?

Александар Вучић, потпредседник у влади задужен за борбу против организованог криминала и корупције, учинио би добру ствар ако би борбу започео у Сурчину, приводећи сведока-сарадника, који се одазива на надимак Чуме. Уколико би то урадио, стекао би поверење грађанства да ће се уистину понашати ни по бабу ни по стричевима, да му је заштита општег добра испред страначких интереса, те да у њему република има заштитника. Радећи за добробит грађана, радио би и у корист своје странке због тога што би грађани увидели да припадност напредњацима не омогућава некажњено бављење криминалом, па би и популарност СНС-а знатно порасла, а његове вође би стекле поверење које немају вође других странака, што нажалост речито говори о квалитету политичких странака у Србији. Сем тога, тада би имао пуно право да прозива оне странке које прикривају криминалне радње својих високих дужносника, којима се замерало што краду уместо да „крадуцкају”, или неке од садашњих опозиционих посланика а некадашњих министара који уживају у раскоши за коју је тешко веровати да је министарска плата могла да је приушти. Но, није ствар само у политичкој борби, то јест „прозивању” политичких противника, већ ће ваљда једном у овој земљи крупни криминалци ићи у затвор уместо што перу новац у законитим пословима или се баве политиком и њеним финансирањем. То је сан многих потиштених, понижених и увређених у овом друштву. Чуме је, настављајући противзаконито делање, проиграо поверење државе као сведок-сарадник и стога мора добити и одслужити заслужену казну као припадник мафије. Насупрот томе, савесне заштићене сведоке држава мора истински заштитити. У противном, грађани не живе у републици, већ у мафијашкој држави.