Калча и регент Александар

Понашањем којим настојимо да остваримо и задовољимо своје намере, жеље и хтења, потврђујемо сопствену рационалност али, само уколико у стратегији реализовања својих хтења искажемо и способност управљања последицама својих поступака, наше понашање има и одлику умности. Пренаглашена рационалност превиђа негативне последице које често настојимо да отклонимо другим рационалним али недовољно промишљеним поступцима због којих се ми, или наши потомци, можемо кајати.

У том смислу је опасна и емоционална ирационалност као искључива и свешћу неоплемењена и коригована водиља, јер народ који у кризним ситуацијама најпре осећа и реагује а тек потом промишља доводи у питање свој опстанак. Иако су након изгубљене битке сви генерали паметни, јасна је разлика између оних који су се опаметили поразом и оних који су победом потврдили своју умност.

Мерено негативним последицама, опредељење за југословенство и остварење заједничке државе са Хрватима и Словенцима несумњиво је један од највећих и најстрашнијих српских пораза. Његови корени су дубоки, али пресудне одлуке донете у околностима које су биле крајње неповољне за остварење једног оваквог политичког пројекта говоре и о одређеним националним психичким одликама које су тада испољене.

Погрешност пресудне одлуке

Данас то може изгледати мало схватљиво и готово ирационално, али управо у јеку Првог светског рата, почетком децембра 1914. године, Александар Карађорђевић, тадашњи регент Србије, пише прокламацију "Срби и Хрвати", лепљену на нишким кућама, у којој истиче да ондашња мала Србија не тежи само ослобађању своје земље и Срба на Балкану, већ и ослобађању братског хрватског народа. Оно што је речено у прокламацији требало је објавити и у Декларацији, а начин на који су се у тексту осим Хрвата нашли и Словенци, о којима Срби тада нису ништа знали, спада у оне куриозитете и баналности које ће тек потом показати свој значај. Наиме, тек на примедбу Милана Гавриловића, који је прекуцавао текст Декларације, да се у њој не помињу Словенци, Јован Јовановић ће му после кратке консултације са члановима владе дати сагласност да у текст дода и Словенце.

У Нишу, где су заседале влада и народна скупштина, 7. децембра 1914. године посланици су одушевљено и великим аплаузом поздравили текст Декларације који им је прочитао председник владе Никола Пашић. Објављена, дакле, после победе у Церској бици а уочи офанзиве на Колубари, Декларација јасно истиче да се рат са Аустро-Угарском и одбрана независности Србије претвара у борбу за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, а њеним акламативним усвајањем донет је пресудни правни и историјски документ за судбину Срба и Србије у читавом двадесетом веку. Потоњом Крфском декларацијом 20. јула 1917. године само је потврђена и наглашена идеја национално јединствог троименог народа јужних Словена, односно Југословена који ће створити заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Свака идеја и план формирања идентитета вишег степена општости има перспективу уколико се остварује у хармоничном процесу усаглашавања и хармонизовања свих битних чинилаца у одговарајућем социо-културном и државном контексту. У том смислу је и идеја југословенства била несумњиво политички атрактивна, али време у којем су Срби исказали вољу за њену реализацију налагало је најпре посвећеност приоритетима од којих је зависио опстанак нације и државе. Будући да ју је насртај "казнене експедиције" аустроугарске војске са циљем да се Србија потпуно уништи довео у стање крајње животне неизвесности, реално је било њено потпуно усмерење на очување државног интегритета. Међутим, управо у том стању српска влада објављује своје ратне циљеве, усмерене не само на ослобађање државе, већ и Хрвата и Словенаца, чиме је, у ствари, изражена тежња да се прекораче границе реалности и сопствених моћи.

Та неумереност, показала се, нажалост, када је уз велике српске жртве и остварена заједничка држава са ослобођеним народима, у свој својој нереалности и погубности за Србију и Србе. Постало је јасно да је неумереност и прекорачење границе својих могућности био пут самообмањивања и прављења великих и трагичних грешака. Вођени јаком политичком вољом за остварењем југословенства, њихови актери су запостављали важне чињенице из живота ослобођене браће која ће, већ на почетку, опструирати нову државу исказујући потребу за ограничавањем својих територија и претензију за формирањем сопствених држава.

Комично и трагично

Лакоћа са којом је у најстрашнијем времену одлучено да се ослобађају словенска браћа и са њима створи заједничка држава показала је потом своју историјску тежину. Сагледамо ли је као резултат понашања које карактерише одсуство мере, онда се и образац таквог понашања може формирати и на основу упечатљивих примера из литературе. Налазимо га у познатом делу Стевана Сремца "Ивкова слава". Један од јунака ове приповетке је и Калча који своју неумереност изражава причањем, измишљањем својих авантура којима забавља и увесељава друге, али у којима се он самоприказује као успешан и славан ловац. Оно што јунаку недостаје у реалности, он надокнађује у равни фиктивног, па зато и своје ловачке пустоловине настоји да прикаже као стварне. Такав Сремчев јунак је постао омиљен, јер је у њему изражена једна карактеристична црта српског менталитета.

Та црта оличава принцип неумерености који се препознаје у понашању којим се тежи да се прекораче границе сопствених могућности. Архетипска истоизворност овог хибриса као израза воље за прекорачењем као начином самоактуализације и потврђивања себе испољава се у свом двоструком значењу. У мирним временима вербално прекорачење границе одводи у нереални свет измишљених догађаја, којима се испољава карактерна црта појединца као казивача тих комичних прича којима се он самопотврђује.

Међутим, у историјски неизвесним временима, прекорачење сопствених могућности доводи до трагичног саможртвовања. Принцип неумерености је, дакле, повод смеху али и узрок трагичним збивањима. Док је Сремчев Калча чинио то на шаљив начин, понашањем водећих српских политичара и интелектуалаца почетком двадесетог века, заокупљених реализацијом идеје југословенства, започела је наша трагична прича чији коначни исход још ишчекујемо.