Вртове је појео бетон

Ово је прича о лаганом умирању Чиновничке колоније.
Једно од најраније плански формираних насеља у Београду, насеље индивидуалних стамбених кућа, Чиновничка колонија на Вождовцу које се простире између улица Војводе Степе, Булевара ослобођења, школе "Карађорђе" и Вождовачке цркве, настало је тридесетих година прошлог века као резултат напора једног броја државних службеника организованих у Задругу, да реше своје стамбено питање. Тих година Београд, упркос привредним недаћама, бележи раст броја становника што је за једну од последица имало проблеме становања везане за висину цена закупа. Стога је разумљива намера Задруге државних и самоуправних службеника за подизање станова да својим члановима реши најважније, стамбено питање.

Чланови Задруге најпре су 1928. године купили плац од београдске општине у ондашњем предграђу Вождовцу између школе и цркве, а у септембру 1930. године почела је градњa типских кућа. Оснивачи Задруге првобитно су замислили да за престонички чиновнички сталеж изграде неколико блокова модерних зграда окружених парковима попут блокова зграда какви постоје у свим великим европским градовима. То су требале да буду велике, уредне монументалне грађевине усред великих паркова у којима би се лако израдила "сва техничка постројења која доприносе удобности становања".Уместо тога чланови Задруге изјаснили су се за мале индивидуалне куће и цео простор подељен је на 299 парцела на којима је никло насеље, првобитно названо Чиновничко насеље "Вождовац", а касније Чиновничка колонија.

Рани радови

Прича о настајању Чиновничке колоније, великог насеља индивидуалних вила насталог на ондашњој периферији Београда, према Авали, могла би делом бити и прича о тада младим а касније нашим значајним архитектима из прошлог века чији се потписи налазе на плановима и пројектима. Њихове младалачке визије и дело могу се сагледати у подизању овако великог насеља које је за њих свакако морало бити велики професионални изазов. Игром случаја исте 1929. године када је био израђен парцеларни план Чиновничког насеља, формирана је и Група архитеката модерног правца коју су чинили архитекти Бранислав Којић, Милан Злоковић, Јан Дубови и Душан Бабић. У Чиновничкој колонији уз идејног творца насеља Јана Дубовија, свој ауторски печат оставили су и Злоковић који се уз Радовановића појављује као пројектант типских кућа и Којић који је пројектовао кућу свог пријатеља конзула Мићића.

Они су, имајући у виду скромна времена и социјалне прилике инвеститора, пројектовали крајње једноставне, скромне али функционалне куће, без орнамената, са избаченим стрехама, са крововима на четири воде и нарочито код приземних, очигледним утицајем народног градитељства.

Парцеларни план инжењера Георгија Коваљевског предвиђао је формирање десет стамбених блокова и два мања блока јавних служби, један за пијацу и зграду Задруге, а други за парк и дечије игралиште. Задружни дом је требао да буде центар свих активности насеља у којем би се осим радњи нашла и дворана за концерте, скупове и друге свечаности и биоскоп. Планирана је и читаоница а на улазу у колонију пројектован је сквер. Нажалост идеја о подизању Задружног дома никад није реализована.

Од подигнутих близу три стотине кућа руски архитекта избеглица Валериј Сташевски са колегом Баумгартеном и другим руским архитектама из његовог пројектног бироа израдио је према типским кућама пројекте за преко две стотине њих.

Градови у зеленилу

У време подизања овог насеља, у Европи, па и код нас била је популарна идеја "вртних градова" Енглеза Хауарда Ебинизера: "Град и село су два магнета која привлаче човека. Треба им на супрот ставити трећи јачи магнет, који би имао сва преимућства града и села. То је ′вртни град′... Стварање таквих нових насеобина одвојених од града шумом и парковима, везаних са њих брзим саобраћајним средствима, пружа данашњем човеку све пријатности културних великих центара, даје му могућност да се после завршеног рада одмара у своме малом врту, имајући пријатност од додира са природом".

Општински архитекта Јан Дубови који се сматра идејним творцем Чиновничке колоније у великој мери се залагао за идеју "града у врту" или "градова у зеленилу", а потписник парцеларног плана Чиновничког насеља, Коваљевски написао је на руском језику књигу са насловом "Вртни град". Чак се и у Закон о атару Општине Града Београда помиње овај термин и наглашава да ће се "очувати карактер вароши у врту" у једном одређеном грађевинском реону. Поставка "вароши у врту" имала је тежњу да спречи "загушљиво нагомилавање домова у једној или више одређених зона" а карактер "вароши у врту према повученој граничној линији" био је предвиђен за само једну одређену зону, Топчидер и Дедиње.

Како се Вождовац у време почетка подизања Чиновничког насеља налази ван зоне обухваћене Генералним планом Закон о атару се не односина њега. Па и у формалном смислу величина честица-парцела износила је око четири, а не десет колико предвиђа закон. Како се при пројектовању и реализацији строго водило рачуна о томе да куће буду прописно удаљене од улице и суседа и да буду окружене зеленилом јасно се може препознати инспирација идејом "вртног града".

Почетак краја

Иако је већ током осамдесетих година почело дозиђивање и надзиђивање кућа, почетком краја Чиновничке колоније могла би се сматрати 1994.година када је насеље изгубило третман евидентираног добра и режим тзв.претходне заштите, који је је имало од јула 1991.године. Његове главне вредности биле су то "што је насеље плански формирано са јединственим урбанистичким концептом" и чињеница да иза тог концепта стоје и у његовој реализацију су учествовали наши значајни архитекти. У том часу постојале су још 83 куће које су задржале изглед из времена када су подигнуте.

Тешка времена и високи трошкови одржавања принудили су један број старих власника да своје куће продају тако да је од првобитно подигнутих, данас, рачунајући и оне које су незнатне промењене, остало мање од педесет кућа. А оне и даље лагано нестају прогутане новоизграђеним кућама-зградама са чудним трбушастим балконима, које иако формално једноспратнице за читавих неколико нивоа премашују преостале старе куће. Ова нова здања немају вртове али имају зеленило, у бетонским жардињерама.

Ако је тридесетих година менталитет обичног човека утицао да буде подигнуто насеље чије се богатство огледало у зеленилу и добром суседству онда су последње године прошлог и прве године новог миленијума време у којем доминира један нови менталитет. Менталитет човека који не поштује законе природе, законе грађевинске професије и закон о градњи, већ само један, закон профита. Није чудно да изграђено здање буде и за читав спрат више од законом обавезне фото-макете, коју можете да видите на табли истакнутој на објекту који се гради.

Сви су изгледи да ће атрактивност овог дела Београда који је, због своје близине центру и атмосфере коју поседује привукао велики број инвеститора, учинити да за мање од једне деценије нестане и последња кућа од оних које су подигнуте по плановима из тридесетих година. Вероватно ће сећање на Чиновничку колонију онда остати само у имену Месне заједнице коју сада чини насеље Чиновничка колонија и блокови зграда између улица Војводе Степе и Јове Илића.

Ако се и то име којим случајем промени, једина нада је да ће као последња бити сачувана кућа у улици Косте Јовановића број 37 у којој се налази Легат физичара професора др Ђорђа Живановића који је своју кућу завештао Физичком факултету и Институту за физику у Београду. Можда ће та кућа бити последњи сведок времена у којем је било мање новца али у којем су људи били богатији јер су умели да се друже са својим суседима прослављајући заједно рођендане, Ускрсе, Божиће и славе, у кућама које су имале душу и биле окружене зеленилом.