На граници пристојности

ИНТЕРВЈУ
По повратку из Беча са прве рунде преговора о плану Мартија Ахтисарија за будући статус Косова и Метохије председница Координационог центра Санда Рашковић-Ивић за "Политику" потврђује да је са приштинском делегацијом једини договор, који је постигнут био споразум о подели трошкова за салу у којој су оба тима одржавала конференције за новинаре.
Санда Рашковић-Ивић, на питање да ли су онда ови преговори уопште имали смисла, одговара да увек има смисла разговарати и преговарати. "Да нисмо разговарали, онда не бисмо могли ништа да исправимо у Ахтисаријевом папиру, нити да аргументујемо оне ствари које нам се не допадају".

Верујете ли онда да ће нешто бити исправљено?

Заиста верујем да ће неке ствари бити исправљене, јер је у једном тренутку Ахтисари, који је био веома ћутљив (он није водио састанак посвећен верској и културној баштини него његов заменик Алберт Роан), условно речено, стао на нашу страну и дао подршку владици Иринеју који је са осталим владикама бранио наш амандман да СПЦ треба да одлучује о свим стварима које се дешавају у заштићеним зонама, па и о томе ко ће бити посетилац и колико ће их бити.

Зашто је морао да стаје на вашу страну?

Господин Хисени је веома саркастичним тоном оптуживао СПЦ да улази у дубоку изолацију и чак нас је оптужио да ми ни албанској деци не дамо да улазе у цркву и разгледају, што је, наравно, владика Теодосије порекао. На то је Ахтисари рекао да ни он не би волео да неко у његову кућу улази без најаве и подржао нас је у томе да су манастири молитвена места, а не туристичке дестинације у које може свако да улази како хоће и без икаквог надзора.

Да ли је то био први пут да је Ахтисари стао на српску страну?

Сви смо били задовољни, помало и згранути, зато што до сада он никада није стао на нашу страну. Трудио се да буде неутралан, али је било очигледно да кроз ту неутралност подржава албанску страну.

Уз све уважавање тог амандмана, зар тај пример није безначајан у односу на положај Срба и питање статуса Космета, у којима није на страни Београда?

Наравно, то је кап у мору, али када видите да је нешто другачије, томе посвећујете пажњу.

Каква је атмосфера владала на преговорима?

Била је непристојна. Албанци на самом почетку састанка нису имали стрпљења да без коментара слушају било кога са наше стране. Они су доста гласно међусобно разговарали на свом језику док је неко из наше делегације причао, тако да се стално чуо жамор у сали за преговоре. Занимљиво је да их господин Роан није прекидао, нити их је упозоравао да не разговарају и да саслушају другу страну.

Да ли Вам је сметало да преговарате са Фатмиром Љимајем, коме је оптужба за ратне злочине скинута само зато што су сведоци променили исказе?

Он није био у делегацији на преговорима о верској и културној баштини. Али за преговарачким столом било је и горих људи од Љимаја. Прошле године смо седели лицем у лице и са Агимом Чекуом и Хашимом Тачијем. Признајем није било лако седети с њима, али ми поштујемо преговарачки процес: они су преговарачи, њих је као такве прихватила међународна заједница. Ја се држим онога да и са црним ђаволом треба преговарати ако је за добробит народа.

Стекли смо утисак да су ови преговори по тону били оштрији него претходни.

Заиста су били оштрији, зато што су Албанци у једном тренутку препознали да је Уносек склонији да удовољи српским захтевима на преговорима о верској и културној баштини. Људи у Уносеку су схватили значај српске културне баштине као дела светске баштине.

Оштрих тонова било је и током преговора о децентрализацији.

У преговорима о децентрализацији било је још већих проблема. Чула сам да је тог дана понашање Албанаца било још непристојније, да је било и вређања. Мислим да је вређање овог пута изостало зато што су биле присутне и владике. Без обзира на веру, у присуству верских великодостојника, људи ипак воде рачуна како се понашају. Чланови наше делегације на преговорима о децентрализацији пренели су ми да је владала велика нервоза и да су почели увредљиви коментари. Овог пута није било увреда за преговарачким столом, али је понашање било непристојно.

Да ли је у паузама било контаката између две делегације?

Сем оних сасвим куртоазних, овог пута нисам приметила било какве контакте.

На шта су се односили малобројни амандмани приштинске стране?

После свега, Албанци су увели један амандман о изградњи поверења и меморандум о разумевању. Формално нема ништа лоше у томе. Али из њиховог амандмана о разумевању и поверењу, у ситуацији у којој они нама хоће да одузму 15 одсто територије, уз амандмане којима оспоравају много тога што има српски атрибут – само је шуштала хартија. Он је за мене био комичан.

Како су реаговали на српски захтев да 800 полицајаца из Србије са међународним снагама штити манастире и цркве?

То је изазвало приличан шок. Судећи по изразима лица, чак и код међународних званичника. Нама не пада на памет да шаљемо своје младиће да би тамо били сами и да би били глинени голубови. То желимо да радимо са међународним снагама, које треба да буду много бројније. Али је слање нашег полицијског, не војног, персонала, гест који показује да је Косово српско, да ми нисмо одустали од своје духовне вертикале и да желимо да је чувамо. Нико не може дете боље да чува од његове мајке.

Ово је први пут да је српска делегација тражила оно што Србији припада по Резолуцији 1244?

Јесте. Жао ми је што то није учињено много раније.

Зашто није учињено?

Не знам. Жао ми је што смо ми зарад добре воље албанске стране и међународне заједнице били веома пажљиви у повлачењу корака који су уводили нашу државу на Косово и Метохију. Сваки пут када смо то радили, због нечега смо се правдали. Времена су, додуше, била таква да смо ми били прокажени и стално због нечега криви. Али, ево, Међународни суд правде у Хагу је ипак рекао да Србија није крива за геноцид. Друга је ствар ако нисте реаговали да спречите нешто за шта сте – можда – претпостављали да би могло да се деси.

Та пресуда је пала управо у време преговора. Како је на њу реаговала приштинска делегација?

Многи су се надали да ћемо бити проглашени кривима. Као што су на конференцији за новинаре после одвајања Црне Горе Албанци ликовали због референдума, позивајући се на то да и Црногорци са којима делимо језик и веру нису хтели са Србијом, па је разумљиво што не могу ни они.

Да ли је познато ко ће 10. марта, када је предвиђен састанак на вишем нивоу, отићи на преговоре у Беч?

То се још увек не зна. Координатори тима ће сигурно бити.

А председник и премијер?

Нисам сигурна.

Очекујете ли да ће на том састанку Ахтисари формулисати ону лошу пресуду?

Очекујем да ће Ахтисари направити ипак одређене измене и уважити неке наше амандмане, али не очекујем да ће битно променити свој став који води ка надгледаној независности Косова.

Мислите ли да ће то дословно писати у предлогу с којим ће изаћи пред Савет безбедности?

Он је већ рекао да ће статус Косова добити своје име. Рекао је и да ће то бити у складу са жељом народа Косова. Значи, најавио је да ће дати реченицу која ближе одређује статус.

Очекујете ли да ће његов термин бити независност или надгледана независност?

Потпуно је свеједно како ће се то назвати, јер независност је одвајање, да ли надгледано или ненадгледано – неважно је. А независност Косова руши територијални интегритет наше земље, што је противправни акт са аспекта међународног права.

Да ли је оправдан албански страх да захтев за српски ентитет представља увод у поделу?

Албанци имају проблем што имају концепт суверенитета из 19. века. Пуна су им уста Европске уније, а не могу да схвате да је у ЕУ један део суверенитета чланица пренесен на Брисел. Албанци имају потребу да контролишу и владају сваким ћошком на Косову и Метохији. Они су млада нација и оно што су друге државе пролазиле пре 300 година, они пролазе у 20. веку.

Мислите ли да ће Ахтисари уважити амандман о српском ентитету?