И мушкарци плачу

Доста је више политике, ионако то више не личи ни на шта. Просто да заплачеш. Али одвикло се. Нити се више смејемо, нити плачемо.

Ево, рецимо, плачете ли ви? Када сте последњи пут заплакали? Не памтите. Шта, сузе више нису у моди? Или вам је толико добро?! Госпо’н председник Николић се заплакао, а ви ништа. Добро, не можете ви бити у тој ситуацији да остављате партију, такорећи дојенче, без вас. Али ваљда сте и ви нешто, или неког, оставили. Рецимо родни град, пушење, жену, дете… Јесте ли рецимо плакали када сте оставили њу, или њега? Онако да сте слинили, јер сте били гад, или гадура.

Хајд’ нећу сад да ударам где сте најтањи.

Добро, признајмо, ми више не плачемо. Не, бар за другим, због другог. Због неког гладног, или унесрећеног. А толико их је. Као, наплакали смо се ми довољно! Цмиздри се углавном због себе. А верујем да има још понеког који уме и да се зароза, али искључиво над собом. Када размислим, богме мени се није десило одавано да се зарозам. Није да ми цветају руже… па мислим, можда сузе временом пресуше. Оно, сада имају и вештачке сузе, али није још до тога дошло.

Знамо, жене чешће плачу, за разлику од мушкараца, али то је чисто културолошка ствар. Није да мушкарцима забрањују, али није препоручљиво. То их уче од колевке. Виђе, мушкарца, а плаче! Разматра ту скоро један психијатар феномен ,,мушког плача”, па даје пример: ,,Италијани могу да плачу, али Аустралијанцима то није дозвољено”. Како стоји ствар са српским мушкарцима, није човек разматрао.

Па, да вам кажем своје искуство. Углавном сам виђала мушкарце да засузе на сахрани, када мало више попију, или добију сина, а и када остаре – сећам се мог ујака, баш је био лак на сузу, просто ниси могао предвидети због чега ће све засузити.

Али да вам право кажем највише волим када неко заплаче због радости. Најмилије ми је када се то деси на спортском такмичењу. Не када свира химна, него када неко обори рекорд и заплаче од среће. Тужњикаво је и када ко год изгуби па заплаче, као Мареј на Вимблдону, или Федерер прошле године, је л’ то беше Мелбурн или…сећам се само да није могао да престане – е, после тог плача ми је некако милији, јер је ,,савршени” показао да је и он ,,само човек”.

Немојте сад сви да ударите у плач. Али могли бисте да покажете мало више осећања или саосећања, људски је. А не само да плачу остављене и пребијене жене.

Не, не желим вам да заплачете зато што вам је срушена породична кућа или зато што морате да је продате да бисте држави плаћали порезе и камате, или што вам је учињена било каква неправда. Плачите због љубави, утакмице, или филма као некад, ако таквих филмова још има.

Ко не уме да плаче, или је то заборавио, нека погледа на Јутјубу како је то страсно чинио Жак Брел певајући ,,Ne me quitte pas” (што ће рећи: Не остављај ме). Ако вам ни то није довољно, ви укуцајте Џони Холидеј, да видите како у зноју и сузама пева исту песму. Ви мушки, видећете да то може да буде и еротично.

А када дозволите себи да плачете, умећете и да се смејете.