Суптилна моћ фото-монтаже

Роберт де Ниро и Дастин Хофман у америчкој црној комедији „Ратом против истине” покушавају да уочи избора спасу образ америчког председника умешаног у сексуални скандал и обезбеде му још један мандат у Белој кући. Филм се и у стварности показао као пророчански. Недуго по његовом објављивању Америку је потресла ласцивна афера чији су главни протагонисти председник Бил Клинтон и његова секретарица Моника Левински.

Баш као у „Ратом против истине”, где спин доктор (Де Ниро) и холивудски продуцент (Хофман) лансирају причу о терористичкој опасности која САД прети од Албаније, пажња америчке јавности је са случаја „Левински” скренута на терористе – у Авганистану.

Тема „бацања прашине у очи” јавности, којом се ова црна комедија бави, поново је актуелизована пре неколико дана скандалом што га је изазвао аустријски високотиражни таблоид „Кронен цајтунг” који је извештај из Сирије „појачао” фотографијом породице која бежи кроз разрушени град. Испоставило се, међутим, да су рушевине само „фотошопирана” кулиса а да је оригинална фотографија настала под потпуно другачијим околностима.

Многе је ова информација подсетила на Дастина Хофмана који играјући режисера у поменутом филму снима девојку како у наручју носи кесице грицкалица и пролази испред неутралне плаве подлоге у филмском студију која се касније магијом компјутерске анимације трансформише у разорени град, а чипс у уплашено маче у наручју још уплашеније господарице.

Да ли су монтиране фотографије у медијима новост? Познаваоци тврде да лажирана ратна фотографија постоји колико и само снимање ратних дешавања и да оне играју суптилну али значајну улогу у ратној борби. У последње време стручна јавност изражава озбиљне сумње у веродостојност многих култних фотографија међу којима је и она која приказује тренутак погибије војника у Шпанском грађанском рату чији је аутор бард ратне фотографије Роберт Капа.

Нови талас „билдовања” ратних фотографија зарад снажнијег ефекта донео је рат у Ираку. Како не треба радити показао је први фотограф „Ел Еј Тајмса” Брајан Волкси који је са ирачког ратишта слао „мало прекомпоноване” фотографије. Мењао је позадине, положај људи и оружја, а један такав снимак нашао се и на насловној страни листа. Када је превара откривена добио је тренутни отказ, али је штета која је учињена искривљивањем истине у очима читалаца била неповратна.

Још једна спорна фотографија из Багдада која је обишла свет јесте она на којој се види рушење споменика Садаму Хусеину, што је протумачено као побуна угњетаваног народа против диктатора. Питање је да ли би ефекат био исти да објављени снимак није био исечен тако да се не види да су већина посматрача рушења страни новинари, а не Ирачани.

Велики скандал и удар репутацији новинске агенције Ројтерс задала је серија фотографија либанског фотографа Аднана Хаџа који је извештавао из израелско-либанског рата 2006. Афера је крштена као „Ројтерсгејт”, по угледу на „Вотергејт”, а спорне су биле најмање две фотографије. Прва приказује Бејрут после удара израелске авијације, а ефекат је појачан додавањем густог дима на погођене зграде.

Спин на другој фотографији је још драстичнији јер је оригинални снимак израелског авиона Ф-16 који изнад јужног Либана испаљује једну сигналну ракету „оплемењен” тако да изгледа да је летелица у ствари испалила три бојева пројектила.

Функција „нашминканих” фотографија није само да за једну страну у рату придобије наклоност посматрача. Дешава се тако, као у случају Северне Кореје, да лажирани снимци имају улогу показивања моћи. Тако су свет пре неколико месеци обишле фотографије војне параде у севернокорејској престоници на којој су између осталог војног арсенала са поносом показане ракете огромних, досад невиђених димензија. Снимци су привукли пажњу немачких експерата који су после детаљнијег увида потписали налаз у коме тврде да је ово моћно оружје у ствари моћно таман толико колико су убојите дечје играчке.

О „монтирању” ратних и осталих фотографија, као и разочарењу које посматрачи осете када превара буде откривена промишљали су интелектуалаца широм света.

Тако Сузан Зонтаг у својој књизи „О болу других” пише: „Не чуди ме што се испоставило да су неке култне фотографије, укључујући и велики број најпознатијих из Другог светског рата, у ствари биле намештене. Изненађује ме међутим што се ми сваки пут запрепастимо и разочарамо када откријемо превару. Од фотографа очекујемо да буде веродостојан шпијун у кућама љубави и смрти.”