Љуте папричице пре Колумба
Љуте папричице прље језик и терају сузе на очи, али их појединци обожавају. Поготово кувари од Мексика до Тајланда који с мало чилија у прстима стварају чаролију у кухињи. А ко се први тога досетио?
Научници су, управо, открили да се ова биљка у кулинарству користи најмање 6.000 година. Остаци показују да су људи од југа Перуа до Бахама узгајали више сорти папричица миленијумима пре доласка Кристифора Колумба, коме је незаслужено приписано да је увео љуто у светску исхрану. Најстарији трагови пронађени су на југозападу Еквадора, где су древне породице пекле месо с папричицама.
Откриће је објављено у часопису "Наука" (Science) и указује на чињеницу да је древна пољопривреда Новог света била кудикамо разноврснија и богатија него што се веровало. "Неки стручњаци који су древну храну описивали као једноставну мораће, вероватно, да преиспитају своје ставове", каже руководилац истраживања Линда Пери из Националног музеја природне историје Смитсонијен (САД).
"Ово нам много казује о томе шта се мотало по глави преисторијског човека", додаје Дебора Пирсол, професор антропологије са Универзитета Мисури-Колумбија, која је нашла трагове чилија у посудама из древног еквадорског села. Археолози прате порекло хране да би одгонетнули много шта у вези са преисторијским путовањима и трговином.
Тако је обелодањено да су смокве на Средњем истоку узгајане пре 11.400 година, а да ни жито не заостаје. У Новом свету кукуруз је сејан пре 9.000 година.
Ширење припитомљених биљака покретали су укус, кулинарска вредност и потрага за калоријама, сматра археоботаничар Ендру Ферберн са Универзитета у Бризбејну (Аустралија).
А како се могу уочити остаци папричица које немају љуску?
У ту сврху је примењен прилично нов поступак, назван анализа скроба, помоћу којег је десетак истраживача на седам археолошких налазишта у Латинској Америци пронашло микроскопске честице на камењу са огњишта, у посуђу и наслагама пепела. Истраживачи су запазили да свих пет врста љутих папричица оставља микроскопске честице скроба које наликују црвеним крвним зрнцима.
Коначно је Линда Пери препознавала ове сићушне фосиле као остатке домаће, а не дивље врсте чилија на неким местима на којима се узгајање одомаћило пре овладавања израдом глиненог посуђа.
У зрнцима скроба се, у ствари, налази показивач (маркер) који омогућује да се погледа у прошлост и види колико је била раширена употреба домаћих љутих папричица у обе Америке. Чили који је богат витамином це обично се мешао с кукурузом и другом храном, а није био само зачин.
Истраживањем је такође покренута потрага за првим местом на којем се узгајао домаћи чили, јер то не може бити Еквадор који је далеко од Боливије и Бразила, где се најраније појавио дивљи.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


