Тајкунизација медија

Симон Кедикоглу, посланик парламента Грчке, на саветовању о политичарима и медијима у Бритиш каунсилу у Београду рекао је да су власници медија модерни олигарси. Он је испричао како је код њих пет ТВ станица добило дозволу за емитовање "на мала врата", и да су оне привремене већ двадесет година, пошто нема закона који би уредио доделу фреквенција. Он је, истина, постојао али га је ЕУ оспорила.

"Приватне ТВ станице су толико ојачале да су добиле изборе за неке странке. Оне врше притисак на владу да да нешто неком бизнисмену. Због таквих нечасних притисака у Атини су осванули графити на којима је писало "Новинари су ђубрад". У Грчкој се сада води битка за демократију и тражи се да се тим каналима одузме моћ. Иначе, верује се да су све ТВ станице на губитку, а опстају само због утицаја на јавност који омогућавају својим власницима."

Има ли сличности између Грчке и Србије: да ли стварно знамо ко су власници домаћих медија и да ли познати или скривени власници користе медије за остваривање сопствених интереса?

Др Сњежана Миливојевић, професорка на ФДУ, каже да је препорука Савета Европе да државе имају једну националну и две комерцијалне телевизијске станице, јер сада у Европи има око 5.000 канала. Она каже да код нас нема ни транспарентности када је у питању власништво и пословање.

Др Ненад Цекић, председник Савета Републичке радиодифузне агенције, не мисли да се код нас не знају власници телевизија и каже да су код нас документа о власништву јавно доступна. "Код нас има 11 канала које можемо да ухватимо, а да ли ће привреда то моћи да издржи тек ће се видети. Биће и елиминације, а и јевтиних продукција. Може и телевизија да банкротира. Дајући дозволу ми дајемо могућност да се опроба, а о квалитету одлучује гледалац. Нисмо ни идеолошка комисија, а ни уредници."

Питање је да ли су прави власници телевизија они који су уписани у документима РРА. У Грчкој се зна ко стоји иза које телевизије. У Србији не престају приче да су прави власници неких телевизија скривени. Чаршија је чак препричавала да иза Фокса не стоји амерички него румунско-бугарски капитал. Цекић каже да је то Фоксов капитал и да капитал не познаје границе. Он подсећа да је Руперт Мердок честитао Нову годину нашим гледаоцима. И објашњава да компанија Фокс има добре серије и филмове, али да нема права да их емитује овде ако их је већ продао некој нашој телевизији.

Ипак, Цекић прецизира ограничења РРА: "Ми немамо овлашћења да улазимо у финансије и скривене договоре. Они који су конкурисали и добили фреквенције ти и јесу власници. "

Председник Савета РРА је задовољан електронским медијима. Он тврди да новоосноване телевизије немају политичку оријентацију, што се видело за време избора. Све су се пристојно понашале. У случају телевизије БК утицај није био прикривен већ отворен, и он показује шта ће се десити и другим каналима ако тако раде, каже Цекић.

Он ће се похвалити стањем у Србији, од које би и Велика Британија могла да се нечему научи. Цекић као пример наводи да критичари РРА, који су оспоравали и непристрасност њених чланова, често наводе Уједињено Краљевство као пример уређености медијске сфере, али превиђају чињеницу да је слично контролно тело у овој острвској земљи формирано тек годину дана касније, при чему је на место извршног директора постављен лични пријатељ Тонија Блера.

Цекић препричава последњи скандал са Канала 4 на коме је према Индијки која је учествовала у риалити шоуу познатих испољен расизам. "Тони Блер и Гордон Браун су то три дана оправдавали. Шта би било да се то десило код нас."

Од Агенције би требало очекивати и да зна да ли и како велики оглашивачи утичу на програме телевизија. Већ се дешавало да су незадовољни вестима о себи власници неких од највећих предузећа ускраћивали рекламе појединим медијима. А медији живе од реклама. Цекић каже "Код нас нема суптилности у политици и бизнису, све се одмах види. Уосталом, програмски концепт је саставни део дозволе за фреквенцију." Ово последње значи да нема казне за онога ко телевизије уцењује рекламама, али да телевизија може да буде санкционисана ако подлегне уцени и промени програмски концепт. А ако због уцене рекламом буде пристрасна или неистинита?

Цекић искључује могућност да телевизије које су добиле дозволу за емитовање тајно промене власнике, о чему се такође нашироко прича. "Власничка структура је номинална и суштинска, и не може да се мења тек тако, јер се ризикује губитак дозволе. Другим речима, постоје механизми за спречавање препродаје", каже Цекић.

Нино Брајевић, председник УНС-а, каже да закон којим је било прецизирано да власник штампаних медија мора бити познат није занимао ни тадашње ресорно министарство ни ОЕБС, иако је форма била еластична – не морате се пријавити у регистар али ако дође контрола – платићете казну.

Сасвим су практични разлози зашто се морају знати власници новина. "Када се воде парнице против новинара и власника, не плати се казна него долази до гашења предузећа. Водите спорове, а не можете ништа да наплатите, јер медији нису правно лице."

Брајовић наводи и други пример. "Ми и данас не знамо ко је власник "Вечерњих новости". Власници се крију са оправданом зебњом, јер не поштују колективни уговор."

Брајовићев трећи доказ за тврдњу да је важно знати стварног власника новина гласи: "ВАЦ није купио ’Сремске новине‘, јер је био прескуп колективни уговор. Исто се догодило са ’Суботичким‘ и ’Нишким новинама‘, али је понудио једном броју новинара да покрену нове. То је легалан поступак али није сасвим легитиман. Интереси су легитимни али се мора знати ко је власник, јер се тако контролишу токови сивог капитала".