Душо, да ли ти се ово допада

ВИШЕ ОД СПОРТА

Наш саговорник Јелена Генчић (70), некад изузетни спортиста и уметник, јединствена је особа у најширем смислу те речи. Била је 32 пута шампион оне Југославије у тенису, рукометни голман у државном тиму, а истовремено и истакнути режисер на Телевизији Београд. У обе делатности, спорту и уметности, награђена је за животно дело. Поред тога је завршила и два факултета: историју уметности и чисту филозофију.

После играчке каријере је као тениски селектор и тренер, преко својих ученика, које је проналазила и стручно, па и животно водила, стекла светска признања. Њени ученици су били: Моника Селеш, Горан Иванишевић, Ива Мајоли, Новак Ђоковић, а и сад има нову децу у две екипе: Бањици и Краљевском тениском клубу на Дедињу.    

Јелена Генчић је по оцу Српкиња, а по мајци Аустријанка... Генчићи су учествовали и у Мајском преврату 1903. када је убијен последњи Обреновић и на престо доведени Карађорђевићи...

Шта све знате о тој промени власти?

– Директан учесник био је Ђорђе Генчић, рођени брат мог деде Лазара, првог српског хирурга. Ђорђе је пре преврата поднео оставку на положај министра унутрашњих послова... А после убиства Александра Обреновића и његове 12 година старије жене Драге Машин, заузимао је високе положаје у Србији коју је тада водио краљ Петар Први Карађорђевић. У свим следећим ратовима Генчићи су били истакнути учесници. Деда Лазар је постао генерал, па је као строги војник пресудно утицао на наше васпитање. 

Како је Ваша мајка Хермина дошла у Београд?

– Лазар је имао сина јединца Јована, који је у Бечу упоредо завршио правне науке и клавир. За време студија се заљубио у Хермину и 1920. су се тајно венчали. Његов отац Лазар, хирург и српски генерал, није могао да се помири с тим да му је снаја из редова дојучерашњег непријатеља. И Хермина се због тога неколико пута враћала у Беч, али ју је Јован опет доводио у Београд... У међувремену су се рађала деца: четири кћерке и три сина. Била сам претпоследња у том низу.

Шта је деда тада учинио?

– Изгубио је тај "рат" кад му се родио унук. Одлучио је да на Дедињу, тада пустом брду, далеко од света, сагради кућу за сина, унучад и снају. Деда никад, због свог поноса, није говорио с Хермином, али ју је и на јавним местима хвалио као најбољу жену и мајку коју он зна... У кући је деци завео гвоздену дисциплину. Устајали смо у зору, нисмо редовно грејали кућу, сви смо морали у дворишту да радимо фискултуру, да се пењемо уз конопац, бацамо камен с рамена, а после тога смо се умивали хладном водом и с њим причали о школи, па говорили на руском и француском... Тај спартански начин васпитања нас је навикао да у животу видимо само сунчану страну... Деда је умро за време Другог светског рата, а отац 1957, па смо остали без прихода, пошто мајка није била запослена. Ипак, преживели смо. Свашта смо радили, али смо сви завршили факултет и били спортисти...

Кад сте почели озбиљно да се бавите спортом?

– У дванаестој години, а са шеснаест сам, као ученик спортске гимназије и члан Партизана, била шамион Југославије у тенису. Пре тога сам била атлетичарка, кошаркашица, а и голман рукометашица Црвене звезде. У тенису и рукомету сам  врло дуго исотвремено играла и за репрезентацију. На Светском првенству 1957.у Немачкој освојиле смо треће место. Та бронза ми је омогућила да од овог месеца, одлуком Владе Србије, као и остали освајачи медаља, добијам месечно око 42.000 динара. Замислите ту моју срећу. За 40 година рада у Радио-телевизији Београд имам пензију од 19.000 динара.

Како сте открили Монику Селеш?

– Имала је само осам и по година, била је ситна, готово нижа од мреже, али видело се да осећа лопту и игру. Кад сам као селектор добила позив да на светско првенство за играче до десет година у Каракасу, у Венецуели, доведем једну девојчицу и једног дечака одлучила сам се за Монику Селеш и Горана Иванишевића. Моника је постала светски првак, а Горан је изгубио у финалу. После тога сам четири године радила с Моником. Уз нас је непрестано био њен отац Карољ, прави фанатик за рад. Заједничким напорима, он упорношћу, а ја с ништа мање снаге и стручним радом од талентоване Монике смо исклесали играчицу светске класе.

Како сте пронашли Новака Ђоковића?

– Догодило се то на Копаонику где сам водила летњи камп који је финансирао "Генекс". Деца су тренирала, а један дечак је стајао са оне стране ограде и пажљиво све гледао, први дан, па и други... Питала сам га: "Душо, да ли ти се ово допада?" Одговорио је потврдно. Позвала сам га да сутра дође. Стигао је на време. Имао је тада шест година. Отац му је преко пута кампа био власник кафића. Кад сам се вратила у Београд договорила сам се с Новаковим оцем Срђаном да доведе сина у Партизан. Тренери у почетку нису имали много разумевања за шестогодишњег дечака, па сам преузела комплетну бригу о њему и радила с њим пет година. После тога, у договору с родитељима, послала сам га у Минхен код Николе Пилића, некада једним од бољих играча света, који сад има камп у Немачкој. И тако је рођен тенисер Новак Ђоковић...

Кад сте се запослили на Телевизији Београд?

– Одмах после оснивања, крајем педесетих. На списку запослених била сам 27. У пензију сам отишла половином деведесетих. Радила сам, као редитељ у свим редакцијама, а најчешће у Културној. Највише сам научила од Славољуба Стефановића Равасија, великог уметника и великог човека, емотивца... Урадила сам више од хиљаду емисија, серија, прича...  

Чиме се поносите?

– Поносим се низом прича о српским  средњовековним минијатурама, о минијатурном сликарству. Направила сам 19 емисија на ту тему. Обишла сам све музеје, цркве, манастире, академије наука и уметности и у земљи и у иностранству где су постојале такве слике. Једино нисам била у Хиландару, јер жене тамо немају право да уђу. Али, замолила сам колеге да оду... То је богатство Телевизије Београд, као и серије о Његошу, осликавању Саборне цркве, наркоманији, коју су емитовале све телевизије света...

Која признања издвајате?

– Уз награде за животно дело у спорту и у уметности посебно издвајам признање Уједињених нација за серију коју сам, као редитељ и сценариста, направила о наркоманији. Било је то у пролеће 1992. у Њујорку на скупу потпуно посвећеном том проблему. На заседању, које је отворио тадашњи председник САД Бил Клинтон, говорила сам и ја. Радило се четири дана на четири теме: медијска, здравствена, криминална и економска страна наркоманије. Као награду за све што сам том серијом учинила добила сам за РТС мала, потпуно опремљена репортажна кола. Али, уместо њих стигле су нам санкције и тај поклон је пропао...

Зашто се нисте удали, имали децу..?

– Волим своју слободу мишљења, понашања, одлучивања... Али, постоји још један разлог.Остала браћа и сестре су били у браку, а ја сам остала с мамом. Једног момента је било врло непријатно. Свако гледа свог партнера, своју децу... Имала сам више љубави, али никад нисам осећала велику потребу да се за некога трајно вежем. Могла сам да будем самохрана мајка, али ни то није добро. Сва моја браћа и сестре имају децу, па и унучад. Има нас преко двадесет... Све њих доживљавам као своју децу, а она ми љубав узвраћају на најбољи начин...         

Како се борите са бригама?

– Кад ми дође та мисао о бригама одмах се прешалтујем на све оно лепо што би још требало да учиним за себе, породицу или пријатеље. Увек сам усмерена ка ономе   што у мени изазива веру да је суштина мог постојања у чињењу добрих дела за себе и друге.

Да ли се виђате с Вашим тенисерима?

– Па не баш. Моника ми се никад није јавила, ас Новаком се видим, по некад, најчешће кад га дочекам на аеродрому после неког турнира. Тада причамо, а он ме загрли и пољуби... Пригушим тада емоције и кажем себи: "Не сме да ти буде жао што није другачије. Имају они много обавеза". Знам само да сам бринула о њима као да су моја  деца. Некад их и сањам. Просто их видим онако мале како упијају сваку моју реч. Уживам ја и у сновима о њима и свима које сам волела и волим...