Dušo, da li ti se ovo dopada

VIŠE OD SPORTA

Naš sagovornik Jelena Genčić (70), nekad izuzetni sportista i umetnik, jedinstvena je osoba u najširem smislu te reči. Bila je 32 puta šampion one Jugoslavije u tenisu, rukometni golman u državnom timu, a istovremeno i istaknuti režiser na Televiziji Beograd. U obe delatnosti, sportu i umetnosti, nagrađena je za životno delo. Pored toga je završila i dva fakulteta: istoriju umetnosti i čistu filozofiju.

Posle igračke karijere je kao teniski selektor i trener, preko svojih učenika, koje je pronalazila i stručno, pa i životno vodila, stekla svetska priznanja. Njeni učenici su bili: Monika Seleš, Goran Ivanišević, Iva Majoli, Novak Đoković, a i sad ima novu decu u dve ekipe: Banjici i Kraljevskom teniskom klubu na Dedinju.    

Jelena Genčić je po ocu Srpkinja, a po majci Austrijanka... Genčići su učestvovali i u Majskom prevratu 1903. kada je ubijen poslednji Obrenović i na presto dovedeni Karađorđevići...

Šta sve znate o toj promeni vlasti?

– Direktan učesnik bio je Đorđe Genčić, rođeni brat mog dede Lazara, prvog srpskog hirurga. Đorđe je pre prevrata podneo ostavku na položaj ministra unutrašnjih poslova... A posle ubistva Aleksandra Obrenovića i njegove 12 godina starije žene Drage Mašin, zauzimao je visoke položaje u Srbiji koju je tada vodio kralj Petar Prvi Karađorđević. U svim sledećim ratovima Genčići su bili istaknuti učesnici. Deda Lazar je postao general, pa je kao strogi vojnik presudno uticao na naše vaspitanje. 

Kako je Vaša majka Hermina došla u Beograd?

– Lazar je imao sina jedinca Jovana, koji je u Beču uporedo završio pravne nauke i klavir. Za vreme studija se zaljubio u Herminu i 1920. su se tajno venčali. Njegov otac Lazar, hirurg i srpski general, nije mogao da se pomiri s tim da mu je snaja iz redova dojučerašnjeg neprijatelja. I Hermina se zbog toga nekoliko puta vraćala u Beč, ali ju je Jovan opet dovodio u Beograd... U međuvremenu su se rađala deca: četiri kćerke i tri sina. Bila sam pretposlednja u tom nizu.

Šta je deda tada učinio?

– Izgubio je taj "rat" kad mu se rodio unuk. Odlučio je da na Dedinju, tada pustom brdu, daleko od sveta, sagradi kuću za sina, unučad i snaju. Deda nikad, zbog svog ponosa, nije govorio s Herminom, ali ju je i na javnim mestima hvalio kao najbolju ženu i majku koju on zna... U kući je deci zaveo gvozdenu disciplinu. Ustajali smo u zoru, nismo redovno grejali kuću, svi smo morali u dvorištu da radimo fiskulturu, da se penjemo uz konopac, bacamo kamen s ramena, a posle toga smo se umivali hladnom vodom i s njim pričali o školi, pa govorili na ruskom i francuskom... Taj spartanski način vaspitanja nas je navikao da u životu vidimo samo sunčanu stranu... Deda je umro za vreme Drugog svetskog rata, a otac 1957, pa smo ostali bez prihoda, pošto majka nije bila zaposlena. Ipak, preživeli smo. Svašta smo radili, ali smo svi završili fakultet i bili sportisti...

Kad ste počeli ozbiljno da se bavite sportom?

– U dvanaestoj godini, a sa šesnaest sam, kao učenik sportske gimnazije i član Partizana, bila šamion Jugoslavije u tenisu. Pre toga sam bila atletičarka, košarkašica, a i golman rukometašica Crvene zvezde. U tenisu i rukometu sam  vrlo dugo isotvremeno igrala i za reprezentaciju. Na Svetskom prvenstvu 1957.u Nemačkoj osvojile smo treće mesto. Ta bronza mi je omogućila da od ovog meseca, odlukom Vlade Srbije, kao i ostali osvajači medalja, dobijam mesečno oko 42.000 dinara. Zamislite tu moju sreću. Za 40 godina rada u Radio-televiziji Beograd imam penziju od 19.000 dinara.

Kako ste otkrili Moniku Seleš?

– Imala je samo osam i po godina, bila je sitna, gotovo niža od mreže, ali videlo se da oseća loptu i igru. Kad sam kao selektor dobila poziv da na svetsko prvenstvo za igrače do deset godina u Karakasu, u Venecueli, dovedem jednu devojčicu i jednog dečaka odlučila sam se za Moniku Seleš i Gorana Ivaniševića. Monika je postala svetski prvak, a Goran je izgubio u finalu. Posle toga sam četiri godine radila s Monikom. Uz nas je neprestano bio njen otac Karolj, pravi fanatik za rad. Zajedničkim naporima, on upornošću, a ja s ništa manje snage i stručnim radom od talentovane Monike smo isklesali igračicu svetske klase.

Kako ste pronašli Novaka Đokovića?

– Dogodilo se to na Kopaoniku gde sam vodila letnji kamp koji je finansirao "Geneks". Deca su trenirala, a jedan dečak je stajao sa one strane ograde i pažljivo sve gledao, prvi dan, pa i drugi... Pitala sam ga: "Dušo, da li ti se ovo dopada?" Odgovorio je potvrdno. Pozvala sam ga da sutra dođe. Stigao je na vreme. Imao je tada šest godina. Otac mu je preko puta kampa bio vlasnik kafića. Kad sam se vratila u Beograd dogovorila sam se s Novakovim ocem Srđanom da dovede sina u Partizan. Treneri u početku nisu imali mnogo razumevanja za šestogodišnjeg dečaka, pa sam preuzela kompletnu brigu o njemu i radila s njim pet godina. Posle toga, u dogovoru s roditeljima, poslala sam ga u Minhen kod Nikole Pilića, nekada jednim od boljih igrača sveta, koji sad ima kamp u Nemačkoj. I tako je rođen teniser Novak Đoković...

Kad ste se zaposlili na Televiziji Beograd?

– Odmah posle osnivanja, krajem pedesetih. Na spisku zaposlenih bila sam 27. U penziju sam otišla polovinom devedesetih. Radila sam, kao reditelj u svim redakcijama, a najčešće u Kulturnoj. Najviše sam naučila od Slavoljuba Stefanovića Ravasija, velikog umetnika i velikog čoveka, emotivca... Uradila sam više od hiljadu emisija, serija, priča...  

Čime se ponosite?

– Ponosim se nizom priča o srpskim  srednjovekovnim minijaturama, o minijaturnom slikarstvu. Napravila sam 19 emisija na tu temu. Obišla sam sve muzeje, crkve, manastire, akademije nauka i umetnosti i u zemlji i u inostranstvu gde su postojale takve slike. Jedino nisam bila u Hilandaru, jer žene tamo nemaju pravo da uđu. Ali, zamolila sam kolege da odu... To je bogatstvo Televizije Beograd, kao i serije o Njegošu, oslikavanju Saborne crkve, narkomaniji, koju su emitovale sve televizije sveta...

Koja priznanja izdvajate?

– Uz nagrade za životno delo u sportu i u umetnosti posebno izdvajam priznanje Ujedinjenih nacija za seriju koju sam, kao reditelj i scenarista, napravila o narkomaniji. Bilo je to u proleće 1992. u Njujorku na skupu potpuno posvećenom tom problemu. Na zasedanju, koje je otvorio tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, govorila sam i ja. Radilo se četiri dana na četiri teme: medijska, zdravstvena, kriminalna i ekonomska strana narkomanije. Kao nagradu za sve što sam tom serijom učinila dobila sam za RTS mala, potpuno opremljena reportažna kola. Ali, umesto njih stigle su nam sankcije i taj poklon je propao...

Zašto se niste udali, imali decu..?

– Volim svoju slobodu mišljenja, ponašanja, odlučivanja... Ali, postoji još jedan razlog.Ostala braća i sestre su bili u braku, a ja sam ostala s mamom. Jednog momenta je bilo vrlo neprijatno. Svako gleda svog partnera, svoju decu... Imala sam više ljubavi, ali nikad nisam osećala veliku potrebu da se za nekoga trajno vežem. Mogla sam da budem samohrana majka, ali ni to nije dobro. Sva moja braća i sestre imaju decu, pa i unučad. Ima nas preko dvadeset... Sve njih doživljavam kao svoju decu, a ona mi ljubav uzvraćaju na najbolji način...         

Kako se borite sa brigama?

– Kad mi dođe ta misao o brigama odmah se prešaltujem na sve ono lepo što bi još trebalo da učinim za sebe, porodicu ili prijatelje. Uvek sam usmerena ka onome   što u meni izaziva veru da je suština mog postojanja u činjenju dobrih dela za sebe i druge.

Da li se viđate s Vašim teniserima?

– Pa ne baš. Monika mi se nikad nije javila, as Novakom se vidim, po nekad, najčešće kad ga dočekam na aerodromu posle nekog turnira. Tada pričamo, a on me zagrli i poljubi... Prigušim tada emocije i kažem sebi: "Ne sme da ti bude žao što nije drugačije. Imaju oni mnogo obaveza". Znam samo da sam brinula o njima kao da su moja  deca. Nekad ih i sanjam. Prosto ih vidim onako male kako upijaju svaku moju reč. Uživam ja i u snovima o njima i svima koje sam volela i volim...