Зоро из Кошутњака

Догађало се више пута на Коњарнику да, кад кроз прозор "тридесеткеца" угледам како један човек, повијених леђа и замишљен, мирно шета улицом, почне желудац да ми се преврће. И одмах ми пред очима искрсне давнашња идилична слика породице мог рођака у градићу Беблингену, близу Штутгарта, коју је нарушио у кућу радо примљени гост из Југославије. Открило се после неколико дана да је он злоупотребио гостопримство и, не издржавши да прикрије своје болесне пориве, користио сваку прилику да десетогодишњу ћерку домаћина помилује, пољуби, чврсто загрли и уз себе стисне. Из куће је избачен као свако ђубре.

Прошле среде, у Улици цара Лазара, испред брокерске фирме "Сензал", окупило се више нас малих акционара пропале грађевинске фирме. Били смо гладни информација о продаји предузећа у којем смо провели, у просеку, по тридесетак година. Разочарани што нам фирму још нико није купио, издвојисмо се нас четворица посебно љутих и свратисмо у оближњу кафану "Пролеће".

Економиста Митар, човек четрдесетих година и у пуној снази, одмах нам стави до знања да он плаћа цех, јер за то има добар разлог. Ми к`о мутави навалисмо на њега да нам каже шта је то што га је толико обрадовало да је решио да се потроши и нас угости.

– Ратосиљао сам се беде и изузетног кућног пријатеља – рече.

Нико не укапира у чему је штос. Нисмо морали дуго да чекамо на објашњење.

– Десетак година у кућу ми је улазио Стеван, човек кога сам сматрао великим пријатељем, па и братом. У последње време најчешће је долазио са својом седмогодишњом кћерком, која би се радовала игри са нашом осмогодишњом Маријом. Запазио сам да је најрадије долазио викендом, поготово кад су дани сунчани, и тражио дозволу од мене и моје супруге да "две лепотице" изведе у шетњу по Калемегдану – ту већ Митар поче да хукће и узима ваздух.

Наслућујући да ће нам испричати нешто што га је узрујало, дисциплиновано смо ћутали и чекали наставак приче.

– Није прошло неколико месеци, приметим да моја Марија не жели више да иде у шетњу, да бежи у своју собу кад год Стеван сврати до нас. Често је умела и да заплаче. Једнога дана јој обазриво приђемо, моја жена и ја, и изокола сазнасмо зашто је узнемирава присуство нашег пријатеља. Она нам је испричала како је "чика Стева", док се шетају Калемегданом, сву иштипа, како воли да је љуби у врат... Био сам на себе бесан што својевремено нисам набавио пиштољ, кад сам за то имао прилику. А онда је жена почела да ме смирује – паде Митар у ватру, коју сада ми у "Пролећу" почесмо да гасимо.

Касније нам је рекао да је истински планирао да убије Стевана. Међутим, кад је после неколико дана обуздао своју јарост, смислио је како да казни тог човека кога је замолио да му више не улази у кућу.

– Давно сам прочитао записе из затвора јединог нашег дисидента Михајла Михајлова. Пише он на једном месту како се у апсани дружио са неким млађим човеком из Шумадије, који је био осуђен на пет година затвора зато што је јавно, усред дана, везао оца за шљиву и наочиглед окупљених сељана – силовао га. Тако се син осветио оцу, јер му је он, док је био у војсци, напаствовао жену, своју лепу снајку. Е, сетим се тог записа Михајлова, па мог "доброг пријатеља" Стевана синоћ позовем на наводно помирење у ресторан "Голф" у Кошутњаку. Понесем нож... – ту неко од нас не издржа него усред приче прекиде Митра.

– Ниси ваљда направио неку глупост?

– Не, само сам га натерао да се свуче и онако голог га везао за дрво поред трим стазе. Његову одећу сам понео са собом, а ја молим Бога да је у току ноћи поред нагог Стевана прошао бар један хомосексуалац – наслађујући се Митар заврши своју исповест.

– Ма, он је све то измислио. Пожелео човек да буде осветник Зоро из Кошутњака – покушах да поништим оно у шта смо сви поверовали.

– О, па ти си нам сада свима убацио црв сумње. Више никад нећу моћи да помилујем твоју Марију, а штрецаћу се и кад пожелим да загрлим моју Јовану. Човече, ти си луд. Не, ја морам да идем – скочи са столице Бранко, инжењер.

– Сад, из ових стопа, да си отишао да одвежеш човека и да му се извиниш – готово претећи рече Чедомир, правник. 

– Али, како, можда је он већ ослобођен. Можда је неко наишао и позвао полицију – поче да се правда Митар.

– Ниси ти добро разумео Чеду. Мораш хитно да одеш у најближу полицијску станицу и све им испричаш. Одмах! То ти је наш савет. И да ти се захвалимо на части. Далеко ти лепа кућа – умешах се и ја у ову потресну и несвакидашњу расправу. Тада сам се сетио догађаја из Беблингена и опет поче желудац да ми се преврће. Разумео сам Митров бес, али никако нисам могао да нађем оправдање за оно што је учинио са Стеваном.