Може ли Србија да стигне ЕУ

Српски економисти спремају се ових дана за свој традиционални скуп, на Копаонику. Куриозитет је да је учешће пријавило и четрдесетак  економиста из – Словеније. Саветовање, заказано за 7, 8. и 9. март, крстили су овако: "Раст институционалног капацитета и инвестиционих могућности". Иза тог наслова, за ширу публику без сумње крајње непривлачног, крију се, међутим, теме од значаја за – сваког од нас. Могу ли се грађани Србије у ближој будућности надати бољем животу?

– Могу, али је то скопчано са многим проблемима – вели др Драган Ђуричин, професор на Економском факултету у Београду и председник Савеза економиста Србије.  У чему је проблем види се већ из само овог податка: и после 17 година транзиције бруто домаћи производ Србије је за чак 36 процената испод оног који је имала 1989. године, дакле у време када смо сви веровали да је наша земља "Америка" за европски исток. Најновији подаци, међутим, сведоче да је сада тај исток постао Америка за нас. Мађари су, рецимо, БДП из предтранзиционих времена успели да повећају за 32, Словенци за 38,  а Румуни за 11 процената...

Закон гравитације

– Наша транзиција се одвијала у условима геополитичког шока – каже др Ђуричин, који сматра да је Србија страдала, јер "није разумела трендове у окружењу". Борила се за Југославију практично све до прошле године, при чему је "због супротстављања глобалним трендовима строго пенализована (санкцијама, па бомбардовањем)". Живот у затвореној економији имао је, разуме се, своје последице – хиперинфлацију, праћену падом друштвеног производа на само 40 процената оног из 1989, те у такозвану буразерску приватизацију у којој "приходи од приватизације не само да нису били значајни, већ су и они сами у највећем делу приватизовани".

После 2000. године Србија је постала отворена економија. Вратила се у свет, али се онда показало да и у економији важи "закон гравитације", који каже да се висина лако губи, а – тешко враћа. Због ниског нивоа привредних активности остала је, наиме, дугорочна неусклађеност понуде и тражње, као структурални узрок за  инфлацију. Поврх тога је и прилив капитала од приватизације који је прошле године достигао рекордних 4,5 милијарди долара, у условима инвестиционе кратковидости, условио вишак новца на тржишту који је онда централну банку терао на мере монетарне стерилизације, рецимо на повећање обавезне резерве и есконтне стопе, чија је цена, по мишљењу др Ђуричина, била веома висока. Платили су је, пре свега, дужници преко раста камата, при чему је у раштимованој привреди каква је наша, занимљиво, динар у односу на евро лане ојачао за 12, а у односу на долар, штавише, за 20 процената, а ово довело да додатног раста увоза који је лане достигао вредност двоструко већу од извоза.

Иако је транзиција након 2000. добила дубљи карактер, а производња расла, највише у 2004. када је повећана за чак 9,3 одсто, њен ниво је остао и даље низак. Насупрот томе, незапосленост је остала велика, баш као и инфлација. У условима либерализоване привреде неминовна последица била је слаба конкурентност, о чему, рецимо, сведочи Индекс глобалне конкурентности Светског економског форума: Србија ту међу 115 земаља заузима – 89. место.

Како онда да достигнемо, најпре, макар сами себе у 1989. години, а онда бар оне најслабије у ЕУ?

– Искључивим ослањањем на мере рестриктивне монетарне политике свакако не – категоричан је проф. Ђуричин. Потребно је рефокусирање економске политике са макроекономске стабилности, на микроекономске реформе, у оквиру којих развој мора да се заснива на стратегијским секторима. То су, пре свега, енергетика, пољопривреда, телекомуникације и делови финансијског сектора. Било би, зато, наопако продавати те секторе, сматра наш саговорник. Уместо тога, њих би ваљало освежити инвестицијама које би се финансирале из приватизационих прихода како би, у првој фази, они били најпре реформисани, да би онда, у другој фази, могла да почне продаја њихових акција на берзи, кроз процедуру такозване прве јавне понуде. На берзи се, при том, не би нашле све, већ, рецимо, половина акција стратешких предузећа које би приватни инвеститори могли да купују, што би заузврат довело и до оживљавања овдашњег сада "банкоцентричног" финансијског тржишта.

А остатак?

Проналажење себе

Остатак је држава, вели професор и при том напомиње да му "није позната привреда ЕУ (са изузетком Велике Британије) без значајнијег учешћа државног сектора". Поврх тога је, додаје, јасно и да су интереси страних инвеститора, баш као и предузетнички капацитети домаћих транзиционих капиталиста, недовољни  да обезбеде стопе раста, нама неопходне за достизање развијеног света. А нама су неопходне  годишње стопе раста од макар седам одсто, јер само толике омогућавају да се наш производ по становнику до 2012. удвостручи на 6.500 долара, што је, узгред, и даље – осетно испод нивоа ЕУ.

Ако се, пак, има на уму процена да ће убудуће три четвртине овдашњих инвестиција долазити из домаћих извора, а само четвртина из иностранства, јасно је шта нам је чинити. Ваља се ослонити (и) на сопствене снаге, каже др Ђуричин, који, наравно, зна да пре свега тога једном и овде мора да се заврши "геополитичка транзиција" и "затвори" систем. Затварање у геополитичком смислу, пак, значи две ствари: решавање статуса Космета и убрзавање интеграције Србије у ЕУ.