Медаља измакла за 37 стотинки

Од извештача „Журнала”

Лондон – Капице и опрема су раздељени. Више није пливач Милорад Чавић. Сада је само Милорад Чавић. Један од највећих спортиста која је ова земља икада имала освојио је вече раније четврто место на 100 делфин. Медаља је измакла за 37 стотинки. У фармеркама и тренерци Србије улази у собу где је смештено медицинско особље олимпијске експедиције. На лицу умор. Ни трага од разочарања. Седа за сто на тераси, спреман да одговори на сва питања.

Како се осећате дан после трке?

Одлично. Једино се нисам наспавао како сам желео, али биће времена за то. Ваљда је још радио адреналин. Веровао сам да могу до медаље, био сам пун самопоуздања, али нажалост нисам успео. Само ми је криво што резултат није био бољи од 51,82. То је једино за чим жалим. Знам да сам дао све од себе. И сада да поново пливам не знам да ли бих нешто другачије урадио.

Да ли сте током ноћи размишљали о ономе што се догодило у Акватик центру?

Изашао сам одмах после трке с Ботомом, Бовелом, Ирвином момцима с којима сам тренирао. Прошли смо толико тога заједно током ових година. Била је лепа атмосфера, трудио сам се да не мислим много о ономе што се догодило. Сигурно ћу када прође неко време бити поносан на четврто место на Олимпијским играма.

Лондон је био последња станица у вашој олимпијској каријери. Све је почело још 2000. године у Сиднеју. Каква су сећања на такмичење у Аустралији?

Био сам клинац од 16 година. Потпуно зелен и неискусан. Дошао сам на Олимпијске игре да стекнем искуство. То ми је био једини циљ. Осетио сам шта значи учешће на највећој смотри светског спорта. Тада сам и схватио колико је сваком спортисти важно да оствари најбољи резултат на олимпијским играма.

Четири године касније дошла је Атина која вам није остала у лепој успомени?

У Грчку сам дошао да освојим медаљу. Био сам невероватно спреман. У квалификацијама сам био одличан, све је ишло као подмазано, као и у првих 50 метара полуфинала. А онда ми је вода ушла у костим. Дешава се да један од сто костима има неки „фелер”. Ја сам добио један такав. После те трке ми се чинило да се цео свет срушио.

У Пекингу 2008. је уследила чувена трка с Фелпсом. Освојили сте сребрну медаљу, иако је цео свет видео да сте први додирнули зид?

За Пекинг сам се спремао 18 месеци. Све је ишло сјајно, па чак и то финале. Била је то вероватно најбоља трка коју сам отпливао у животу. Семафор је показао да сам други и помирио сам се с тим. Знам да себи не могу ништа да замерим. Сви ме питају о односу с Фелпсом после те трке. Није он урадио ништа лоше. Погрешили су неки други људи, али нема потребе да се враћам на ту причу која је одавно испричана. Био сам други, испунио сан о олимпијској медаљи и ту је тачка.

Циклус је заокружен у Акватик центру у Лондону?

Овде сам дошао са 28 година и с много искуства. Први пут у животу сам у финалу изашао на трку без треме, без икаквог страха. И то ми је било чудно. Био сам убеђен да је то моја ноћ. Пливао сам онако како пливам цео живот. Кренуо сам брзо, вратио колико сам могао. Није сада било ни време ни место да нешто мењам. Борио сам се као никада у животу и дошао до четвртог места. Знам да су многи људи у Србији можда разочарани, али бити четврти на олимпијским играма је велика ствар.

Сада када сте и званично завршили можете ли да издвојите тренутак када сте били најсрећнији?

На дочеку после Светског првенства у Риму 2009. године. На балкону смо били Нађа, ватерполисти и ја. Имали смо три светска шампиона и било је невероватно лепо у Београду. Имао сам дочек и после Пекинга, сам пред 50.000 људи, али ми је некако у друштву било лепше.

А када сте били највише разочарани?

Без дилеме у Атини. Много сам очекивао и мислим да сам тада једини пут у каријери заплакао после трке. То су једноставно ситуације када све добро урадиш, а нека ситница која не зависи од тебе, сруши ти снове.

Да ли сте очекивали када сте почели да пливате за Србију да ћете бити толико популарни?

Нисам никада. Можда је за то и разлог што сам као неко ко је рођен у Америци одлучио да пливам за Србију. Вероватно сам својим успесима у континуитету куповао људе. Имамо много успешних спортиста, али ја сам један од ретких који је имао прилику да два пута буде на балкону. То вероватно нико никада од пливача на свету није доживео. Због тога сам захвалан људима у Србији што су ми подарили неке моменте које нећу да заборавим до краја каријере.

Да ли сте се некада покајали што сте одлучили да пливате за Србију?

Никада. Осећам да припадам Србији. Када сам као дете из Калифорније долазио у Београд и видео оне социјалистичке зграде на Новом Београду није ми било свеједно. Међутим, мало – по мало Србија је почела да ме купује понашањем, културом, храном. Сада сам буквално заљубљен у Србију и стварно бих желео да у Београду буде мој дом до краја живота.

Утисак је да сте се у последњих 12 година много променили и да сада делујете као да сте рођени и одрасли у Србији. Да ли Милорад Чавић размишља као Србин или Американац?

Мислим да ми је размишљање и даље више америчко. Тамо сам научио шта је добро, а шта лоше и то је нешто што ме још увек држи. Међутим, сигурно је да сам покупио нешто и из српског менталитета. Микс култура је увек добар.

Сада када је све завршено, да ли мислите да сте урадили све што је требало у каријери?

Урадио сам све што сам могао. Све што је требало можда и нисам. Здравствени проблеми су ме можда онемогућили у томе. Нисам могао да одрадим неке ствари у тренингу која је требало због леђа. Међутим, по природи сам оптимиста и увек у свему видим нешто добро. Имао сам сјајну каријеру, пуну занимљивих и сјајних момената. Сада је крај и могу да кажем да не жалим ни за чим. Поносан сам на све што сам направио.

-----------------------------------------------------------

Стјепановић наследник

Ко је ваш наследник у Србији?

Мој наследник је Велимир Стјепановић. Не бих га звао нови Милорад Чавић, јер пливамо различите дисциплине. Момак је овде остварио невероватан успех освајањем шестог места на 200 делфин. Невероватно је предан пливању, тренинзи су му феноменални. Једино му је техника скандалозна. То сам му рекао сто пута. Биће ми част да дођем у Дубаи и да му помогне да промени неке ствари. Верујем да може да освоји медаљу у Рио де Жанеиру за четири године.

-----------------------------------------------------------

Не знам да ли бих исто

Имали сте сјајну каријеру, да ли вам је драго што сте изабрали да се бавите пливањем?

Да ме сада питате да ли бих изабрао исти пут, нисам сигуран да бих рекао да. Од када знам за себе ушао сам у пливање. Напорно сам тренирао, а највећа жртва је просечан живот. Због обавеза које сам имао пропустио сам неке ствари које моји вршњаци нису. Знам само да сам увек давао све од себе. Никада нисам узимао допинг. Чист и задовољан излазим из спорта. Време је да се окренем другим стварима.

-----------------------------------------------------------

Нисам гледао трку

Да ли сте гледали снимак финала из Лондона?

Не и вероватно нећу. Ботом ме је пре трке питао да ли да снима, рекао сам му не. Нема потребе да прави анализу трке с бившим пливачем.

-----------------------------------------------------------

Чудесни опоравак

Године 2010. имали сте тешку операцију леђа?

Четири месеца нисам могао да се крећем без нечије помоћи. Били су то најтежи тренуци у животу. Нико није веровао да ћу поново да пливам. Ипак, знао сам да могу да се вратим. Освојио сам европско злато у Дебрецину и четврто место на Олимпијским играма. Себи и другима сам показао да никада не смете да одустанете ни да се предате.