Убице са интернета и они други

„Чувајте се људи који немају налог на Фејсбуку, Твитеру или некој сличној друштвеној мрежи. Реч је о потенцијалним убицама!” Тако тврди немачки психолог Кристоф Мелер. По његовом мишљењу, одсуство са друштвених мрежа сведочи о асоцијалном карактеру одређене личности. И предлаже: на такве би требало посебно обратити пажњу, пратити њихову свакодневну активност.

Мелер свој став заснива на податку да Џејмс Холмс, човек који је недавно у америчком граду Аурора починио прави масакр на промоцији новог филма о Бетмену, убивши 12 особа и ранивши још 50, није имао налог на Фејсбуку. Није га имао ни Андерс Брејвик, Норвежанин који од пре годину дана на души носи 77 живота, као ни многе друге масовне убице савременог, компјутерског доба.

Велике светске компаније, па и оне мање, при запошљавању нових људи већ данас строго воде рачуна о њиховом карактеру. Податке о томе шта пријављени кандидати воле или не воле, какви су им друштвени и политички ставови, чега се гнушају, чега плаше... не добијају само кроз директне разговоре са истима него и читајући њихову преписку на друштвеним мрежама.

Из, наизглед, баналне реченице или става изнетог у конверзацији појединца са сабеседницима на мрежи, стручњаци за људску психу могу да извуку свакојаке закључке о карактеру пријављеног кандидата. Па чак и такве каквих ни он сам није свестан, а који могу до изражаја да дођу тек у оквиру рада у тиму. Најчешће, уколико кандидат нема свој профил на мрежи, његова пријава се и не разматра. Претпоставка је да је реч о – асоцијалном човеку.

Интересантно је да су надлежни за безбедност грађана до сада ишли сасвим другим путем – потенцијалне манијаке и убице тражили су управо међу онима који су стални посетиоци друштвених мрежа. Канадски психолог Сораја Мехдизаде већ неколико година се бави истраживањима на ову тему. Према резултатима до којих је дошла, а које преноси немачки лист „Тагесшигел”, закључује да су корисници Фејсбука несигурне личности, без вере у себе. Боравак на мрежи омогућује им да на једноставан начин остварују пријатељства и самопотврђују се.

Њена британска колегиница Сузан Гринфилд, професор на универзитету у Оксфорду, сматра да је код људи који посећују Фејсбук и Твитер концентрација на сниженом нивоу, али је зато повишена потреба за брзим закључцима. Такви олако губе неке невербалне навике, попут оне да вас гледају у очи док са вама разговарају.

Све су то, како наводе, предзнаци „кризе идентитета”, тачније губитка осећаја за сопствене способности и место у друштву. У таквим околностима компјутерске игрице, посебно оне које иницирају агресивност играча, лако окупирају човечији мозак.

Из ова два опречна става (Кристофа Милера, са једне стране, и Сораја Мехдизаде и Сузан Гринфилд са друге) да се закључити да данашња психологија још није пронашла прави лек којим би могла да помогне људима чији су проблеми везани за коришћење интернета.