Ubice sa interneta i oni drugi

„Čuvajte se ljudi koji nemaju nalog na Fejsbuku, Tviteru ili nekoj sličnoj društvenoj mreži. Reč je o potencijalnim ubicama!” Tako tvrdi nemački psiholog Kristof Meler. Po njegovom mišljenju, odsustvo sa društvenih mreža svedoči o asocijalnom karakteru određene ličnosti. I predlaže: na takve bi trebalo posebno obratiti pažnju, pratiti njihovu svakodnevnu aktivnost.

Meler svoj stav zasniva na podatku da Džejms Holms, čovek koji je nedavno u američkom gradu Aurora počinio pravi masakr na promociji novog filma o Betmenu, ubivši 12 osoba i ranivši još 50, nije imao nalog na Fejsbuku. Nije ga imao ni Anders Brejvik, Norvežanin koji od pre godinu dana na duši nosi 77 života, kao ni mnoge druge masovne ubice savremenog, kompjuterskog doba.

Velike svetske kompanije, pa i one manje, pri zapošljavanju novih ljudi već danas strogo vode računa o njihovom karakteru. Podatke o tome šta prijavljeni kandidati vole ili ne vole, kakvi su im društveni i politički stavovi, čega se gnušaju, čega plaše... ne dobijaju samo kroz direktne razgovore sa istima nego i čitajući njihovu prepisku na društvenim mrežama.

Iz, naizgled, banalne rečenice ili stava iznetog u konverzaciji pojedinca sa sabesednicima na mreži, stručnjaci za ljudsku psihu mogu da izvuku svakojake zaključke o karakteru prijavljenog kandidata. Pa čak i takve kakvih ni on sam nije svestan, a koji mogu do izražaja da dođu tek u okviru rada u timu. Najčešće, ukoliko kandidat nema svoj profil na mreži, njegova prijava se i ne razmatra. Pretpostavka je da je reč o – asocijalnom čoveku.

Interesantno je da su nadležni za bezbednost građana do sada išli sasvim drugim putem – potencijalne manijake i ubice tražili su upravo među onima koji su stalni posetioci društvenih mreža. Kanadski psiholog Soraja Mehdizade već nekoliko godina se bavi istraživanjima na ovu temu. Prema rezultatima do kojih je došla, a koje prenosi nemački list „Tagesšigel”, zaključuje da su korisnici Fejsbuka nesigurne ličnosti, bez vere u sebe. Boravak na mreži omogućuje im da na jednostavan način ostvaruju prijateljstva i samopotvrđuju se.

Njena britanska koleginica Suzan Grinfild, profesor na univerzitetu u Oksfordu, smatra da je kod ljudi koji posećuju Fejsbuk i Tviter koncentracija na sniženom nivou, ali je zato povišena potreba za brzim zaključcima. Takvi olako gube neke neverbalne navike, poput one da vas gledaju u oči dok sa vama razgovaraju.

Sve su to, kako navode, predznaci „krize identiteta”, tačnije gubitka osećaja za sopstvene sposobnosti i mesto u društvu. U takvim okolnostima kompjuterske igrice, posebno one koje iniciraju agresivnost igrača, lako okupiraju čovečiji mozak.

Iz ova dva oprečna stava (Kristofa Milera, sa jedne strane, i Soraja Mehdizade i Suzan Grinfild sa druge) da se zaključiti da današnja psihologija još nije pronašla pravi lek kojim bi mogla da pomogne ljudima čiji su problemi vezani za korišćenje interneta.