Krik protiv zla

Filmski svetovi Lordana Zafranovića su od njegovih stvaralačkih početaka sasvim posebni. Njegove, slike, prizori i muzika protkani su dušom koja gledaoca ostavlja bez daha.

Još početkom sedamdesetih s grupom prijatelja prepoznao je zlo nacionalizma u Jugoslaviji (Maspok), koje je iz godine u godinu raslo, da bi kulminiralo krvavim razbijanjem velike države. Iza toga su ostale državice koje su danas moneta za potkusurivanje belosvetskih moćnika.

Baveći se tim zlom i počinjenim zločinima u ime „nezavisnosti” stvarao je filmove „Muke po Mati”, „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”... koji su svaki put iznova šokirali svet. Lordan Zafranović je izgradio svoj etiku i poetiku, ali i navukao omrazu vlasti SR Hrvatske. U vreme krvavog rasturanja Jugoslavije, tobož u borbi za „samostalnost”, spasavao je goli život i snimljeni materijal filma „Testament” bekstvom iz Zagreba. Ugrozio je tada i život svoje porodice, čega je postao svestan tek kasnije. Otad je u Republici Hrvatskoj nepoželjna osoba, ali smatra da mu život nije više ugrožen. Morao je da rasproda svu imovinu u novostvorenoj državi Hrvatskoj. Kada, posle mnogo godina izgnanstva, ide u Zagreb da se vidi s rodbinom i nekolicinom prijatelja koji mu nikad nisu okrenuli leđa, boravi u malenom stanu. Od bekstva iz Zagreba 1991. živi gde stigne. U Pragu, u Beču, u Parizu, a poslednjih godina najviše u Beogradu, u kojem se najbolje oseća, jer, kaže: „Ovo je moja zemlja i ja se nalazim doma, ovo je moj jezik...”

Ako se traži rečenica koja sažima ceo opus Lordana Zafranovića, ona glasi: zlo nije nešto što čine čudovišta, nego nešto što obični ljudi mogu postati kad ih zahvate ideologija, propaganda, strah i kolektivna mržnja.

To je tema koja se provlači od „Okupacije u 26 slika”, preko „Pada Italije” i „Večernjih zvona”, pa sve do višedecenijskog rada na Jasenovcu i „Zlatnom rezu 42” („Djeca Kozare”). U jednom intervjuu kaže da ga interesuje „na koji način običan čovek biva zaveden zlom” i kako se to razvija pojedinačno i masovno. Za njega je zlo mogućnost koja postoji u svakom čoveku, mehanizam koji se aktivira kroz ideologiju, u kojem moral prestaje da bude lična odgovornost.

Njegova centralna misao je da je civilizacija tanak sloj. Ispod njega postoje strah, plemenska pripadnost, mržnja i potreba za poslušnošću.

Zato je za njega Jasenovac više od istorijske teme, univerzalno pitanje: kako čovek prelazi granicu posle koje zločin postaje normalan? U tom smislu novi Zafranovićev film ne bavi se prvenstveno istorijom već traži odgovor na pitanje koje postavlja čitav život – kako nastaje zlo i zašto ga ljudi prihvataju kao nešto prirodno?

Obuzet zlom i zločinima u ustaškom logoru Jasenovac u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, od osamdesetih godina prošlog veka prikupljao je građu i borio se da o tome snimi film. Posle nekoliko decenija golgote, uz sve otpore i opstrukcije, uspeo je u tome. Iako je smešten u kontekst logora smrti Jasenovac, to nije istorijski film. Njegova tema su mehanizmi zla, način na koji ideologija razara ljudskost i proces kroz koji društvo postaje sposobno za organizovano nasilje. „Zlatni rez 42” („Djeca Kozare”) predstavlja vrhunac jednog životnog istraživanja, promišljanja i filmskog suočavanja s nasiljem, ideologijom, sećanjima i odgovornošću. Iako su ga za ranije filmove višestruko nagrađivali, filmski festivali u Pragu, u Berlinu i u Kanu odbili su da prikažu ovaj film.

Zato će „Zlatni rez 42” („Djeca Kozare”) otvoriti ovogodišnji novi Fest, početkom oktobra u Beogradu.

To je i povod za ovaj razgovor s filmskim maestrom Lordanom Zafranovićem.

Vi ste čovek koji pravi izuzetne slike i svetove s dušom u svojim filmovima koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Jeste li to naučili školovanjem ili ste poneli iz roditeljske kuće?

Sasvim je sigurno da su na mene uticali roditelji, škola i okruženje u kojem sam rastao, kao i vladajuća ideologija i sve ono u čemu je učestvovao moj otac. U tom familijarnom kodu jeste i težnja da se stvori nešto što ostaje i za generaciju koja će doći iza nas. Film je jedna od tih umetnosti što ostaje iza nas – i sa slikom i sa muzikom i sa trajanjem poput života. On liči na život, samo što je sabijen, dramatičan i traje u kratkom filmu desetak-dvadeset minuta a u igranom dva sata i više, što zavisi od teme koja se obrađuje.

Od samih mojih početaka nametnuli su se dramatični dani i godine kad sam se sa ocem vratio iz ratnog logora, jer sam ja ratno dete. Zbeg i povlačenje ljudi iz Dalmacije preko Barija do Elšata nagovestili su dramu. Već taj početak nagovestio je dramu. Po povratku iz logora, šetnje s ocem i venecijanski dvorac iza moje rodne kuće u Maslinici na Šolti koji se zvao Avlija, napravljen od velikog kamena, sećaju me da sam svojom malenom ručicom prešao preko mahovine na tom kamenu i osetio strašnu tugu i misao da će taj kamen da ostane a mi ćemo nestati s ovog sveta. Tada sam imao nepune tri godine. To mi je obeležilo kompletno stvaralaštvo.

Kasnije, u kino-klubu u Splitu, imao sam sreću da se tu okupljao stvaralački svet u tehničko-umetničkoj sekciji. Pošto smo bili daleko od očiju ideologije mogli smo da pravimo slobodne filmove, vežbamo se u filmskom stvaralaštvu. I ta čežnja za slobodom nije me napustila do današnjeg dana. Ubrzo nas je u Splitu ideologija ipak primetila i proglasila nas nihilistima. Pošto smo pravili čudesne filmove, išli smo na međunarodne festivale da prikazujemo svoje radove – u Beogradu sam upoznao čitav niz velikana – Makavejeva, Žiku Pavlovića, Kokana Rakonjca, u Ljubljani Karpu Godinu, u Zagrebu Mihovila Pansinija, u Splitu Martinac, što je bila dosta jaka jugoslovenska grupa, koja je kasnije iznedrila takozvani novi talas.

U Pragu na studijama učili smo sve suprotno od onoga što smo do tada znali. Učili smo da pravimo film za široku publiku, za ljude koji kupe ulaznicu i gledaju film širom sveta. Univerzalni jezik komuniciranja s publikom.

Kad sam se posle pet godina vratio u Zagreb zatekao me je Maspok, koji je razarao temelje Jugoslavije. Jednog dana stiglo je pismo iz Beograda u Društvo filmskih radnika od Josipa Vrhovca da se zabrani prikazivanje filma velikana Krste Škanate „Teroristi” u Hrvatskoj. Film je govorio o Hrkačevom atentatu u Beogradu u bioskopu „20. oktobar”, u kojem je data i analiza ustaškog pokreta. I svi su bili za to da se film ne prikaže, osim mene. Smatrao sam da je film odličan, da je on upozorenje da se u osamostaljivanju Hrvatske ne ponovi 1941. godina. Posle toga sam izbačen iz Društva filmskih radnika, nisam mogao u Hrvatskoj ništa više da radim. Spakovao sam se i otišao kod prijatelja u Beograd. U TV Beograd urednica je bila Zora Korać, a Filip David dramaturg zadužen za Drugi program, koji je tada kretao s emitovanjem. Tako sam snimio kratki TV film „Predgrađe” (Ibisa), odmah potom „Ubistvo u noćnom vozu” sa Cicom Perovićem i Draganom Nikolićem. Tek posle toga sam mogao u Hrvatskoj da snimim film „Muke po Mati”. U te dve-tri godine boravka u Beogradu upoznao sam srpske pisce Mirka Kovača, Danila Kiša i Filipa Davida, s kojima sam počeo da se bavim tim zlom nacionalizma koje je bujalo. Tragali smo za tekstom kojim bismo izrazili krik protiv toga. Tako smo došli do malene knjige „Dubrovnik 1941” Dubrovčanina Mate Jakšića, u kojoj je kao neposredni svedok opisao ustaški masakr u autobusu 1941. Na osnovu toga napravili smo film „Okupacija u 26 slika”.

Posle toga život u Zagrebu bio mi je neizdrživ, ali sam se održao sve do raspada Jugoslavije.

Zatim je došao film „Testament”, gde smo kroz suđenje Andriji Artukoviću želeli da pokažemo šta je ustaški pokret u NDH.

U tom filmu prvi put se dokumentarni film pretvara u igrani, a igrani u dokumentarni. To je moj trag u kinematografiji koji će ostati iza mene.

Kako je nastao film „Zlatni rez 42” („Djeca Kozare”)?

To je logični nastavak mog rada posle filma „Večernja zvona”. Interesovala me je tema Jasenovca i masovnog stradanja dece u njemu, užasa koji je priredila tadašnja vlast NDH. Tako sam se našao s Arsenom Diklićem, koji je bio jedan od najboljih scenarista Jugoslavije, s kojim sam se sprijateljio pa smo zajedno pisali scenario za film „Djeca Kozare”. I dogurali smo do snimanja, ali nije bilo para. Počeli su dramatični događaji rasturanja Jugoslavije i taj scenario je završio u podrumu, među nerealizovanim filmovima.

Događaj s telom mrtvog dečaka izbeglice sa Bliskog istoka koga je na plažu u Italiji izbacilo more pokrenuo je kod mene ponovno bavljenje tom temom stradanja dece u ratu. Izvukao sam iz podruma scenario filma „Djeca Kozare” i krenuo u realizaciju.

Zašto se film zove „Zlatni rez 42” („Djeca Kozare”)?

Zlatni rez je savršeni čovek Leonarda da Vinčija, koji kada raširi ruke i noge ima savršeni krug, a od glave do nogu ima savršeni kvadrat. To je jedna od konstrukcija kojom sam se rukovodio u ovom filmu.

S druge strane imamo savršenog čoveka za koga se pitamo zar je moguće da se na takav način uništava. Stoga sam napravio zlatni nož koji je krenuo s realizacijom svoje namene. To je jedan veličanstveni paradoks – da je zlato poslužilo za klanje. I to zlato iz zuba koje su ustaše vadile iz vilica svojih žrtava.

Odavno ste zaronili u zlo u čoveku, možete li posle ovog filma da izronite iz njega?

Naravno da se može. Ako se zapitamo ko je kriv, onda prvo treba da pogledamo sebe. I ljubav i mržnja su u nama.

Meni se čini da posle ovog filma ništa neće biti kao pre, od kadriranja do načina obrade zla. Ta vaša veština kojom od dokumentarnog pravite igrano, a od igranog dokumentarno zapravo je čudesna?

O Jasenovcu su napisane hiljade knjiga. Sve su to bili istraživači koji su tragali za istinom. U muzejima ima dosta dokumentacije o tome, koju je nužno ugraditi u temelje filma. A onda to nadograđivati fikcijom u filmu. Kao što film „Zlatni rez 42” ima neobičnih čuda koja se dešavaju. Nemoguće je shvatiti monstruoznost zla, osim izletom u nadrealno. Zato se taj nož baca u vazduh prema nebu. Taj nož se vraća, jer onaj koji ga je vratio kaže da je zlo na zemlji i da ga mi sami moramo razrešiti među sobom. Evo vam ga natrag. To je vaš problem.

Snimili ste sedam sati materijala sa 178 glumaca. Kolika je muka od toga napraviti igrani film? Šta će gledaoci od toga videti u bioskopima?

Beograd je jedino mesto na svetu gde sam dobio podršku da se film realizuje. Posle četiri odbijanja, tek sam peti put od Srbije dobio sredstva koja su bila dovoljna za početak snimanja. Onda smo krenuli u lov na novac. Glavni producent, koji je dao najviše novca, jeste „Minakord produkcija” iz Beograda. Znatna sredstva dala je i Republika Srpska, zatim RTS i „Telekom Srbija”, pod uslovom da se napravi TV serija.

Zato smo širili scenario i dobili sedam sati materijala. Bilo je zaista veoma teško od tolikog materijala napraviti film.

Napravili smo jednu verziju od četiri sata i koji minut i ta autorska verzija otvoriće ovogodišnji novi Fest, početkom oktobra.

Očekivanja publike su ogromna kad je reč o ovom filmu, kakva su Vaša?

Ljudi koji me sreću u šetnji pitaju kada će film. Vlada veliko interesovanje. Ja projekciju očekujem za nekom zebnjom jer je film prevazišao i mene u nekim scenama. Očekujem da će izazvati velike bure, velike polemike koje mogu biti veoma opasne jer živimo na opasnom području bivše Jugoslavije. Znate, svako će ga doživljavati na svoj način, sa puno emocija – za njega ili protiv njega.