Крик против зла

Филмски светови Лордана Зафрановића су од његових стваралачких почетака сасвим посебни. Његове, слике, призори и музика проткани су душом која гледаоца оставља без даха.

Још почетком седамдесетих с групом пријатеља препознао је зло национализма у Југославији (Маспок), које је из године у годину расло, да би кулминирало крвавим разбијањем велике државе. Иза тога су остале државице које су данас монета за поткусуривање белосветских моћника.

Бавећи се тим злом и почињеним злочинима у име „независности” стварао је филмове „Муке по Мати”, „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”... који су сваки пут изнова шокирали свет. Лордан Зафрановић је изградио свој етику и поетику, али и навукао омразу власти СР Хрватске. У време крвавог растурања Југославије, тобож у борби за „самосталност”, спасавао је голи живот и снимљени материјал филма „Тестамент” бекством из Загреба. Угрозио је тада и живот своје породице, чега је постао свестан тек касније. Отад је у Републици Хрватској непожељна особа, али сматра да му живот није више угрожен. Морао је да распрода сву имовину у новоствореној држави Хрватској. Када, после много година изгнанства, иде у Загреб да се види с родбином и неколицином пријатеља који му никад нису окренули леђа, борави у маленом стану. Од бекства из Загреба 1991. живи где стигне. У Прагу, у Бечу, у Паризу, а последњих година највише у Београду, у којем се најбоље осећа, јер, каже: „Ово је моја земља и ја се налазим дома, ово је мој језик...”

Ако се тражи реченица која сажима цео опус Лордана Зафрановића, она гласи: зло није нешто што чине чудовишта, него нешто што обични људи могу постати кад их захвате идеологија, пропаганда, страх и колективна мржња.

То је тема која се провлачи од „Окупације у 26 слика”, преко „Пада Италије” и „Вечерњих звона”, па све до вишедеценијског рада на Јасеновцу и „Златном резу 42” („Дјеца Козаре”). У једном интервјуу каже да га интересује „на који начин обичан човек бива заведен злом” и како се то развија појединачно и масовно. За њега је зло могућност која постоји у сваком човеку, механизам који се активира кроз идеологију, у којем морал престаје да буде лична одговорност.

Његова централна мисао је да је цивилизација танак слој. Испод њега постоје страх, племенска припадност, мржња и потреба за послушношћу.

Зато је за њега Јасеновац више од историјске теме, универзално питање: како човек прелази границу после које злочин постаје нормалан? У том смислу нови Зафрановићев филм не бави се првенствено историјом већ тражи одговор на питање које поставља читав живот – како настаје зло и зашто га људи прихватају као нешто природно?

Обузет злом и злочинима у усташком логору Јасеновац у Независној држави Хрватској, од осамдесетих година прошлог века прикупљао је грађу и борио се да о томе сними филм. После неколико деценија голготе, уз све отпоре и опструкције, успео је у томе. Иако је смештен у контекст логора смрти Јасеновац, то није историјски филм. Његова тема су механизми зла, начин на који идеологија разара људскост и процес кроз који друштво постаје способно за организовано насиље. „Златни рез 42” („Дјеца Козаре”) представља врхунац једног животног истраживања, промишљања и филмског суочавања с насиљем, идеологијом, сећањима и одговорношћу. Иако су га за раније филмове вишеструко награђивали, филмски фестивали у Прагу, у Берлину и у Кану одбили су да прикажу овај филм.

Зато ће „Златни рез 42” („Дјеца Козаре”) отворити овогодишњи нови Фест, почетком октобра у Београду.

То је и повод за овај разговор с филмским маестром Лорданом Зафрановићем.

Ви сте човек који прави изузетне слике и светове с душом у својим филмовима који никога не остављају равнодушним. Јесте ли то научили школовањем или сте понели из родитељске куће?

Сасвим је сигурно да су на мене утицали родитељи, школа и окружење у којем сам растао, као и владајућа идеологија и све оно у чему је учествовао мој отац. У том фамилијарном коду јесте и тежња да се створи нешто што остаје и за генерацију која ће доћи иза нас. Филм је једна од тих уметности што остаје иза нас – и са сликом и са музиком и са трајањем попут живота. Он личи на живот, само што је сабијен, драматичан и траје у кратком филму десетак-двадесет минута а у играном два сата и више, што зависи од теме која се обрађује.

Од самих мојих почетака наметнули су се драматични дани и године кад сам се са оцем вратио из ратног логора, јер сам ја ратно дете. Збег и повлачење људи из Далмације преко Барија до Елшата наговестили су драму. Већ тај почетак наговестио је драму. По повратку из логора, шетње с оцем и венецијански дворац иза моје родне куће у Маслиници на Шолти који се звао Авлија, направљен од великог камена, сећају ме да сам својом маленом ручицом прешао преко маховине на том камену и осетио страшну тугу и мисао да ће тај камен да остане а ми ћемо нестати с овог света. Тада сам имао непуне три године. То ми је обележило комплетно стваралаштво.

Касније, у кино-клубу у Сплиту, имао сам срећу да се ту окупљао стваралачки свет у техничко-уметничкој секцији. Пошто смо били далеко од очију идеологије могли смо да правимо слободне филмове, вежбамо се у филмском стваралаштву. И та чежња за слободом није ме напустила до данашњег дана. Убрзо нас је у Сплиту идеологија ипак приметила и прогласила нас нихилистима. Пошто смо правили чудесне филмове, ишли смо на међународне фестивале да приказујемо своје радове – у Београду сам упознао читав низ великана – Макавејева, Жику Павловића, Кокана Ракоњца, у Љубљани Карпу Годину, у Загребу Миховила Пансинија, у Сплиту Мартинац, што је била доста јака југословенска група, која је касније изнедрила такозвани нови талас.

У Прагу на студијама учили смо све супротно од онога што смо до тада знали. Учили смо да правимо филм за широку публику, за људе који купе улазницу и гледају филм широм света. Универзални језик комуницирања с публиком.

Кад сам се после пет година вратио у Загреб затекао ме је Маспок, који је разарао темеље Југославије. Једног дана стигло је писмо из Београда у Друштво филмских радника од Јосипа Врховца да се забрани приказивање филма великана Крсте Шканате „Терористи” у Хрватској. Филм је говорио о Хркачевом атентату у Београду у биоскопу „20. октобар”, у којем је дата и анализа усташког покрета. И сви су били за то да се филм не прикаже, осим мене. Сматрао сам да је филм одличан, да је он упозорење да се у осамостаљивању Хрватске не понови 1941. година. После тога сам избачен из Друштва филмских радника, нисам могао у Хрватској ништа више да радим. Спаковао сам се и отишао код пријатеља у Београд. У ТВ Београд уредница је била Зора Кораћ, а Филип Давид драматург задужен за Други програм, који је тада кретао с емитовањем. Тако сам снимио кратки ТВ филм „Предграђе” (Ибиса), одмах потом „Убиство у ноћном возу” са Цицом Перовићем и Драганом Николићем. Тек после тога сам могао у Хрватској да снимим филм „Муке по Мати”. У те две-три године боравка у Београду упознао сам српске писце Мирка Ковача, Данила Киша и Филипа Давида, с којима сам почео да се бавим тим злом национализма које је бујало. Трагали смо за текстом којим бисмо изразили крик против тога. Тако смо дошли до малене књиге „Дубровник 1941” Дубровчанина Мате Јакшића, у којој је као непосредни сведок описао усташки масакр у аутобусу 1941. На основу тога направили смо филм „Окупација у 26 слика”.

После тога живот у Загребу био ми је неиздржив, али сам се одржао све до распада Југославије.

Затим је дошао филм „Тестамент”, где смо кроз суђење Андрији Артуковићу желели да покажемо шта је усташки покрет у НДХ.

У том филму први пут се документарни филм претвара у играни, а играни у документарни. То је мој траг у кинематографији који ће остати иза мене.

Како је настао филм „Златни рез 42” („Дјеца Козаре”)?

То је логични наставак мог рада после филма „Вечерња звона”. Интересовала ме је тема Јасеновца и масовног страдања деце у њему, ужаса који је приредила тадашња власт НДХ. Тако сам се нашао с Арсеном Диклићем, који је био један од најбољих сценариста Југославије, с којим сам се спријатељио па смо заједно писали сценарио за филм „Дјеца Козаре”. И догурали смо до снимања, али није било пара. Почели су драматични догађаји растурања Југославије и тај сценарио је завршио у подруму, међу нереализованим филмовима.

Догађај с телом мртвог дечака избеглице са Блиског истока кога је на плажу у Италији избацило море покренуо је код мене поновно бављење том темом страдања деце у рату. Извукао сам из подрума сценарио филма „Дјеца Козаре” и кренуо у реализацију.

Зашто се филм зове „Златни рез 42” („Дјеца Козаре”)?

Златни рез је савршени човек Леонарда да Винчија, који када рашири руке и ноге има савршени круг, а од главе до ногу има савршени квадрат. То је једна од конструкција којом сам се руководио у овом филму.

С друге стране имамо савршеног човека за кога се питамо зар је могуће да се на такав начин уништава. Стога сам направио златни нож који је кренуо с реализацијом своје намене. То је један величанствени парадокс – да је злато послужило за клање. И то злато из зуба које су усташе вадиле из вилица својих жртава.

Одавно сте заронили у зло у човеку, можете ли после овог филма да изроните из њега?

Наравно да се може. Ако се запитамо ко је крив, онда прво треба да погледамо себе. И љубав и мржња су у нама.

Мени се чини да после овог филма ништа неће бити као пре, од кадрирања до начина обраде зла. Та ваша вештина којом од документарног правите играно, а од играног документарно заправо је чудесна?

О Јасеновцу су написане хиљаде књига. Све су то били истраживачи који су трагали за истином. У музејима има доста документације о томе, коју је нужно уградити у темеље филма. А онда то надограђивати фикцијом у филму. Као што филм „Златни рез 42” има необичних чуда која се дешавају. Немогуће је схватити монструозност зла, осим излетом у надреално. Зато се тај нож баца у ваздух према небу. Тај нож се враћа, јер онај који га је вратио каже да је зло на земљи и да га ми сами морамо разрешити међу собом. Ево вам га натраг. То је ваш проблем.

Снимили сте седам сати материјала са 178 глумаца. Колика је мука од тога направити играни филм? Шта ће гледаоци од тога видети у биоскопима?

Београд је једино место на свету где сам добио подршку да се филм реализује. После четири одбијања, тек сам пети пут од Србије добио средства која су била довољна за почетак снимања. Онда смо кренули у лов на новац. Главни продуцент, који је дао највише новца, јесте „Минакорд продукција” из Београда. Знатна средства дала је и Република Српска, затим РТС и „Телеком Србија”, под условом да се направи ТВ серија.

Зато смо ширили сценарио и добили седам сати материјала. Било је заиста веома тешко од толиког материјала направити филм.

Направили смо једну верзију од четири сата и који минут и та ауторска верзија отвориће овогодишњи нови Фест, почетком октобра.

Очекивања публике су огромна кад је реч о овом филму, каква су Ваша?

Људи који ме срећу у шетњи питају када ће филм. Влада велико интересовање. Ја пројекцију очекујем за неком зебњом јер је филм превазишао и мене у неким сценама. Очекујем да ће изазвати велике буре, велике полемике које могу бити веома опасне јер живимо на опасном подручју бивше Југославије. Знате, свако ће га доживљавати на свој начин, са пуно емоција – за њега или против њега.