Ми смо скровишта за монструме

На почетку новог романа „Ничији син”, „Son of Nobody”, канадског писца Јана Мартела, аутора чувеног „Пијевог живота” , овенчаног Букеровом наградом и продатом у више од 12 милиона примерака широм света, канадском класичару Харлоу Дану понуђена је једногодишња стипендија на Оксфорду. Гоњен амбицијом, он полази на пут за Енглеску после свађе са супругом Гејл, која негодује због тога што ће њихова седмогодишња кћерка Хелен бити запостављена. У тренутку када Харлоу стиже на Оксфорд наратив романа мења се и постаје очуђенији, занимљивији. Главни јунак има задатак да истражи и преведе ризницу египатских папируса, што је за њега досадан посао. Он саставља речи од делова нечега што сматра да је давно изгубљена епска песма која се односи на Тројански рат, али не онако како је о њему казивао Хомер, са тачке гледишта богова и ратника високог рода. Овде је протагониста један обичан војник, „ничији син” Псоас од Мидеје, како пише Луси Хјуз-Халет у британском „Гардијану”.

Мартелова књига је дело о миту, историји и породици и истражује начине на које приче постају чињенице, као и то коју цену плаћамо да бисмо их поделили са другима. Није ово само роман о епској песми, он се заправо састоји од те песме, која заузима половину књиге по броју речи, али и по креативној енергији коју јој пружа. Главни лик Харлоу епску песму назива „Тhe Psoad”, по њеном протагонисти Псоасу, ничијем сину, а посвећује је, заједно са коментарима, својој кћерки Хелен. Пред научниковим очима текст откључава ехо старе Грчке, као и поруку његовом вољеном детету, а упркос удаљености од две хиљаде година, распростире се у данашњици песма о носталгији за домом, о жалости због губитка, амбицији, љубави и болу.

Говорећи о уметности писања, Мартел је једном приликом изјавио да је језик инструмент којим не треба овладавати граматички, синтаксички или образовањем на Оксфорду, већ је ту пре реч о аутентичности приче, о једној животној истини, какву имају, на пример, истините приче из Холокауста. Та истинитост приче доћи ће до читаоца без обзира на то да ли је граматика добра или не, како је казао Мартел. „Проза није писање у стилу Пруста или Шекспира, проза је пулс, откуцај срца иза приче, бити веран себи”, рекао је познати аутор.

Фрагменти песме у његовом новом роману одштампани су на горњој половини страница, док су на доњим фусноте, што су у ствари Харлоуови коментари пронађеног текста. Све што ради, овог јунака асоцира на сопствени живот, са сваким новим редом он открива нешто о себи, о својој породици. Два наративна тока–онај древни, епски, и модерна породична драма, разобличавају се узајамно, док се коначно не сусретну у трагичном завршетку. Није то нова форма, сетимо се Набоковљеве „Бледе ватре”, али и Мартел својом причом мајсторски рукује. Као и у „Бледој ватри”, и овде читаоци сумњају у научникову мотивацију– у то да ли Харлоу заправо сам ствара претпостављени древни текст као оружје за сопствену огорченост, за своју љубав, кривицу или жалост. Његов супервизор пореди епску песму коју назива „The Psoad” са чудовиштем доктора Франкенштајна, „лешом са хиљаду шавова”.

Тридесет фрагмената поеме, који су овде представљени, написани су углавном у јампском пентаметру, а оживљени су и зачињени дијалозима и песмама, шалама, заокретима заплета и циничним коментарима. Мартел премешта фокус приче са хероја, његови Грци су трговци, мада образованији и веће космополите од Хомерових ратника. Како пише „Гардијан”, у новије време британска песникиња Алис Освалд оживела је Хомера на задивљујући начин, преокрећући његов каталог страдања у ламентацију над животима многих младих људи, док су ауторке попут Пат Баркер и Натали Хејнс, пажњу усмериле на невоље тројанских жена.

Јан Мартел, преусмеравајући фокус са хероја на убоге, заправо демаскира тамну страну великих битака. Он признаје ужасни гламур господара рата и жеђ за крвљу, без којих би сукоби били незамисливи, а даје глас обичним војницима, који пред битку повраћају од страха, пљују зубе, као коштице маслина, после ударца у главу. Приказује мушкарце који јече у шаторима, мислећи на кућу, док им недостају жене и деца. Његов јунак Харлоу сећа се свог деде, који се борио у Вијетнаму, и који му је, будећи се из сенилног сна, саопштио: „Ми смо скровишта за монструме”.

И у овој Мартеловој књизи, у његовој Троји, као и у његовом Букеровом наградом овенчаном роману „Пијев живот”, има егзотичних животиња, жирафа, бодљикавих прасића, слонова... Зашто би за улазак у град био кориштен огромни дрвени коњ, када капије могу да развале огромна божја створења са кљовама, која уводе живописну и свету димензију у причу.

Још један од важних нивоа ове фикције јесте и религија, вера која даје пуноћу животу, подједнако важна за Мартела као и за његовог главног јунака Харолуа. Хероји његове древне епике отворили су простор за долазак хришћанства, за другу страну дубоко контрадикторне природе човека Запада. Иначе, Мартел је аутор који сматра да је боље уколико прича укључује узвишену, божанску, димензију, његове животиње у „Пијевом животу” метафоре су сложене божанске творевине, као и човек. Међутим, критичарка „Гардијана” овај сегмент романа сматра донекле неубедљивим, као и очигледну Мартелову намеру да пореди грандиозност епског рата са јунаковим породичним проблемима, због чега структура дела изгледа неуједначено. Глас јунака Харлоуа у фуснотама замагљен је импресивним епским маниром приповести. Какви год да су породични проблеми главног јунака, они се не могу поредити са ужасном завршном епском сценом деце бачене са зидина Троје...

Јан Мартел рођен је 1963. године у Шпанији, филозофију је студирао Универзитету Трент, а пре бего што се потпуно посветио писању, у животу је радио различите послове, од прања судова и садње дрвећа, до обезбеђења, а непрекидно је путовао светом. Живи у Канади, у браку са књижевницом Алис Кајперс и њихово четворо деце.