Mi smo skrovišta za monstrume

Na početku novog romana „Ničiji sin”, „Son of Nobody”, kanadskog pisca Jana Martela, autora čuvenog „Pijevog života” , ovenčanog Bukerovom nagradom i prodatom u više od 12 miliona primeraka širom sveta, kanadskom klasičaru Harlou Danu ponuđena je jednogodišnja stipendija na Oksfordu. Gonjen ambicijom, on polazi na put za Englesku posle svađe sa suprugom Gejl, koja negoduje zbog toga što će njihova sedmogodišnja kćerka Helen biti zapostavljena. U trenutku kada Harlou stiže na Oksford narativ romana menja se i postaje očuđeniji, zanimljiviji. Glavni junak ima zadatak da istraži i prevede riznicu egipatskih papirusa, što je za njega dosadan posao. On sastavlja reči od delova nečega što smatra da je davno izgubljena epska pesma koja se odnosi na Trojanski rat, ali ne onako kako je o njemu kazivao Homer, sa tačke gledišta bogova i ratnika visokog roda. Ovde je protagonista jedan običan vojnik, „ničiji sin” Psoas od Mideje, kako piše Lusi Hjuz-Halet u britanskom „Gardijanu”.

Martelova knjiga je delo o mitu, istoriji i porodici i istražuje načine na koje priče postaju činjenice, kao i to koju cenu plaćamo da bismo ih podelili sa drugima. Nije ovo samo roman o epskoj pesmi, on se zapravo sastoji od te pesme, koja zauzima polovinu knjige po broju reči, ali i po kreativnoj energiji koju joj pruža. Glavni lik Harlou epsku pesmu naziva „The Psoad”, po njenom protagonisti Psoasu, ničijem sinu, a posvećuje je, zajedno sa komentarima, svojoj kćerki Helen. Pred naučnikovim očima tekst otključava eho stare Grčke, kao i poruku njegovom voljenom detetu, a uprkos udaljenosti od dve hiljade godina, rasprostire se u današnjici pesma o nostalgiji za domom, o žalosti zbog gubitka, ambiciji, ljubavi i bolu.

Govoreći o umetnosti pisanja, Martel je jednom prilikom izjavio da je jezik instrument kojim ne treba ovladavati gramatički, sintaksički ili obrazovanjem na Oksfordu, već je tu pre reč o autentičnosti priče, o jednoj životnoj istini, kakvu imaju, na primer, istinite priče iz Holokausta. Ta istinitost priče doći će do čitaoca bez obzira na to da li je gramatika dobra ili ne, kako je kazao Martel. „Proza nije pisanje u stilu Prusta ili Šekspira, proza je puls, otkucaj srca iza priče, biti veran sebi”, rekao je poznati autor.

Fragmenti pesme u njegovom novom romanu odštampani su na gornjoj polovini stranica, dok su na donjim fusnote, što su u stvari Harlouovi komentari pronađenog teksta. Sve što radi, ovog junaka asocira na sopstveni život, sa svakim novim redom on otkriva nešto o sebi, o svojoj porodici. Dva narativna toka–onaj drevni, epski, i moderna porodična drama, razobličavaju se uzajamno, dok se konačno ne susretnu u tragičnom završetku. Nije to nova forma, setimo se Nabokovljeve „Blede vatre”, ali i Martel svojom pričom majstorski rukuje. Kao i u „Bledoj vatri”, i ovde čitaoci sumnjaju u naučnikovu motivaciju– u to da li Harlou zapravo sam stvara pretpostavljeni drevni tekst kao oružje za sopstvenu ogorčenost, za svoju ljubav, krivicu ili žalost. Njegov supervizor poredi epsku pesmu koju naziva „The Psoad” sa čudovištem doktora Frankenštajna, „lešom sa hiljadu šavova”.

Trideset fragmenata poeme, koji su ovde predstavljeni, napisani su uglavnom u jampskom pentametru, a oživljeni su i začinjeni dijalozima i pesmama, šalama, zaokretima zapleta i ciničnim komentarima. Martel premešta fokus priče sa heroja, njegovi Grci su trgovci, mada obrazovaniji i veće kosmopolite od Homerovih ratnika. Kako piše „Gardijan”, u novije vreme britanska pesnikinja Alis Osvald oživela je Homera na zadivljujući način, preokrećući njegov katalog stradanja u lamentaciju nad životima mnogih mladih ljudi, dok su autorke poput Pat Barker i Natali Hejns, pažnju usmerile na nevolje trojanskih žena.

Jan Martel, preusmeravajući fokus sa heroja na uboge, zapravo demaskira tamnu stranu velikih bitaka. On priznaje užasni glamur gospodara rata i žeđ za krvlju, bez kojih bi sukobi bili nezamislivi, a daje glas običnim vojnicima, koji pred bitku povraćaju od straha, pljuju zube, kao koštice maslina, posle udarca u glavu. Prikazuje muškarce koji ječe u šatorima, misleći na kuću, dok im nedostaju žene i deca. Njegov junak Harlou seća se svog dede, koji se borio u Vijetnamu, i koji mu je, budeći se iz senilnog sna, saopštio: „Mi smo skrovišta za monstrume”.

I u ovoj Martelovoj knjizi, u njegovoj Troji, kao i u njegovom Bukerovom nagradom ovenčanom romanu „Pijev život”, ima egzotičnih životinja, žirafa, bodljikavih prasića, slonova... Zašto bi za ulazak u grad bio korišten ogromni drveni konj, kada kapije mogu da razvale ogromna božja stvorenja sa kljovama, koja uvode živopisnu i svetu dimenziju u priču.

Još jedan od važnih nivoa ove fikcije jeste i religija, vera koja daje punoću životu, podjednako važna za Martela kao i za njegovog glavnog junaka Harolua. Heroji njegove drevne epike otvorili su prostor za dolazak hrišćanstva, za drugu stranu duboko kontradiktorne prirode čoveka Zapada. Inače, Martel je autor koji smatra da je bolje ukoliko priča uključuje uzvišenu, božansku, dimenziju, njegove životinje u „Pijevom životu” metafore su složene božanske tvorevine, kao i čovek. Međutim, kritičarka „Gardijana” ovaj segment romana smatra donekle neubedljivim, kao i očiglednu Martelovu nameru da poredi grandioznost epskog rata sa junakovim porodičnim problemima, zbog čega struktura dela izgleda neujednačeno. Glas junaka Harloua u fusnotama zamagljen je impresivnim epskim manirom pripovesti. Kakvi god da su porodični problemi glavnog junaka, oni se ne mogu porediti sa užasnom završnom epskom scenom dece bačene sa zidina Troje...

Jan Martel rođen je 1963. godine u Španiji, filozofiju je studirao Univerzitetu Trent, a pre bego što se potpuno posvetio pisanju, u životu je radio različite poslove, od pranja sudova i sadnje drveća, do obezbeđenja, a neprekidno je putovao svetom. Živi u Kanadi, u braku sa književnicom Alis Kajpers i njihovo četvoro dece.