Стихови као утеха

Јоахим Сарторијус, академик, угледни немачки песник, критичар и културни посленик, дугогодишњи генерални директор Гете института и актуелни директор Берлинског фестивала данас и сутра биће гост Београда, где ће на Факултету за уметност и дизајн Универзитета Мегатренд, 6. марта, у 12 сати одржати предавање о савременим токовима уметности у Берлину. И у Новом Саду, у уторак увече, у 19.30, у Галерији Друштва књижевника Војводине, биће одржано књижевно вече Јоахима Сарторијуса, у којем ће учествовати гост из Немачке, Никола Страјнић и Јован Зивлак. Те ће вечери бити представљена и књига одабраних Сарторијусових песама "Александрија, Булевар Рамлех", коју су 2006. објавили новосадски "Светови".

Рођен у Немачкој 1946, Јоахим Сарторијус је одрастао у Тунису и дуго је касније живео у Њујорку, Истанбулу и Никозији. Његове књиге песама "Говорим ли коме", "Трпеза ће се охладити", "Нико се не мрзи другачије", "У египатским филмовима", "Имам ноћ", и збирке есеја од којих је најновија "Унутрашњост бродова", преведене су на бројне језике. Објавио је више књига у сарадњи са уметницима и издавач је дела Малколма Лаурија и Вилијама Карлоса Вилијамса, као и антологија "Атлас новије поезије", "Минима поетика" и "Александрија Фата Моргана". За преводе америчке лирике Џона Ешберија и Воласа Стивенса на немачки, Јоахим Сарторијус је награђен наградом "Паул Шебарт", а носилац је и више других признања.

Као директор Берлинског фестивала у првом реду сам менаџер, лобиста и просјак. Мој мозак је до 40 одсто окупиран потрагом за новцем. Ова сфера и поетска сфера као да се међусобно одбијају. Ако на глави носим два шешира, онда их не носим један на другом. Један шешир покрива десно ухо, а други шешир, шешир поезије, лево ухо на које боље чујем.

Берлин је имао и има способност да ствара митове од супротности које се овде сасвим огољено сударају. Берлин је светски и истовремено провинцијалан град, раскошан и оскудан; он је Атлантида и киоск са виршлама. У поређењу са ранијим периодима, данас има више животних стилова, мноштво различитих начина живота. То је, по мом мишљењу, карактеристика космополитског градског друштва.

Моје детињство проведено у северној Африци оставило је у мени дубоке трагове. Светлост, Средоземно море, исламска архитектура, извесна чулност, рушевине Картагине. Све је већ било ту. Раскош света и пролазност. Из рога обиља ових слика храним се и дан данас.

Песма је ту да каже нешто што се не може рећи другачије. С једне стране има везе са ритмом, с друге стране са згушњавањем, појачавањем, епифанијом. Када је реч о мом делу, мислим да се ту често ради о губитку и сећању. О ономе што нам чине време и пролазност. Кад смо већ код тога, управо нам Кавафи показује како се може живети са поразима, како се од пораза може учити. Па чак и ако је живот "краткотрајно позориште са прашином" (Семјуел Бекет), поезија, али и сликарство и музика увек изнова стварају лепоту. Она је, дакле, утеха. И будући да увек успева да именује свет, она је ништа мање и похвала, величање света.

Наравно да су ми познати велики модерни класици - Иво Андрић, Васко Попа, на пример. Уметница Марина Абрамовић је моја добра пријатељица са којом сам деведесетих година правио разне пројекте у Берлину. Али, морам признати да млађу генерацију књижевника заправо не познајем. Осим тога, исувише мало се преводи на немачки. У Београду ћу се потрудити да научим нешто ново.

То што се глобализација не зауставља ни пред културом може човека веома да растужи. Потребно је да се ојача разноликост, а нарочито локалне традиције. Импулси за то могли би, по мом мишљењу, да дођу из централне Азије, као и из Африке испод Сахаре. Тај напаћени, полузаборављени континент поседује чудесно музичко богатство и усмену традицију предивне приповедачке мудрости.