Културно благо на дну река

За земљу без морске обале, Србија је врло богата вредним предметима који леже испод површине њених вода. Олупине, рушевине античких грађевина, новчићи и средњовековно оружје само су неки од предмета културног наслеђа скривеног у коритима српских река.

Већина предмета, који датирају од римских времена до Другог светског рата, расутих дуж Дунава, Саве, Мораве и других река, позната је археолозима само из историјских књига.

Пошто је Србија пропустила прилику да добије средства од Унеска да истражи речна дна, ниједна озбиљна подводна експедиција није у току.

Због овога, већи део потенцијално вредних потонулих предмета лежи неоткривен негде дуж 2000 километара српских речних путева.

Недавно су уочене различите групе ловаца на благо како прате траг грађевинских радова и пречешљавају речно дно, тражећи предмете, како би их продали на илегалном тржишту.

Гордана Каровић, једини експерт за подводну археологију у Србији каже да би национални регистар подводних археолошких налазишта значајно унапредио ситуацију.

Власти би онда могле да инсистирају да археолози буду присутни током грађевинских радова на рекама, као и да обавежу инвеститоре да финансирају археолошка истраживања на тим локалитетима.

На дну Дунава близу Прахова, код границе између Србије, Румуније и Бугарске, још се, на пример, налази 150 немачких поморских бродова који су потопљени 1944.

У јесен 1944, по речима сведока, два немачка брода потонула су близу ушћа Саве у Дунав пошто су налетели на британске мине. Њихове олупине вероватно још леже тамо где су потонуле.

У близини Прахова, такође, захваљујући опадању нивоа воде услед врућина, пре неколико година изронили су остаци античког римског пристаништа.

Историчари и археолози верују да српске реке, такође, вероватно скривају потпуно очувано традиционално пловило „шајка“, које је коришћено у Подунављу још од 15. века.

Између осталог, на дну београдских река налазе се три турске галије које су потонуле 1456. током отоманске опсаде Београда, трговачки брод из 1792. као и мађарски брод „Алкотманy” потонуо 1914. због обрушавања минираног моста на реци Сави.

У одсуству националне базе података и организованих експедиција, до артефаката под водом најчешће случајно наилазе радници за време грађевинских радова на рекама или при експлоатацији шљунка и песка из речног дна.

На овај начин, различите олупине су током година испливале у Сави близу Хртковаца у Војводини, и у Дунаву близу Петроварадинске тврђаве. Бушилице су често ударале у остатке истребљених животиња попут костију мамута и бизона.

У одсуству системске контроле, ова открића често случајно бивају уништена, или завршавају у приватним колекцијама уместо у музејима.

На тај начин крши се Закон о културном наслеђу Србије (усвојен 1994) који све откривене предмете третира као државну својину и прописује обавезу налазачима да их предају властима.

Први покушај да се начини детаљна међународна мапа подводног блага десио се 2001. године.

Те године Унеско је сачинио Конвенцију о заштити подводног културног блага.

Србија није никада ратификовала Унескову конвенцију. У Министарству културе кажу да није било потребе за тим јер је „само неколико земаља које немају море ратификовало овај документ“.

Министарство је такође тврдило да друга министарства „имају надлежност над овим сектором“.

Гордана Каровић, која је делегирана да представља Србију на међународној конференцији о конвенцији Унеска 2009. године, каже:

„Ако тачно знате где се налази подводно наслеђе, можете га заштитити док археолози не отпочну са копањем“.

Каровић је такође рекла да би Србија, да је ратификовала конвенцију, вероватно добила новац од Унеска помоћу кога би могла да покрије трошак унајмљивања ронилаца да истраже речно дно.

„Министарство унутрашњих послова, као и министарства за просторно планирање, одбрану, локалну самоуправу, имају надлежност над подводним и речним пословима”, пише у одговору Министарства културе.

Пре десет година Гордана Каровић је предводила једино подводно истраживање које је организовано у Србији.

Министарство културе је 2003. године финансирало њено проучавање остатака монументалног моста цара Трајана у Дунаву, близу српско-румунске границе у Кладову.

„Мост који је дугачак 1158 метара био је највећи у античком свету“, објаснила је.

Иако је скенирање срушене грађевине завршено 2004. године и пронађени су стубови моста на речном дну, није било даљег улагања државе. Пројекат је заустављен 2005. године.

Због овога су Каровић и њене колеге формирали удружење грађана „Аqua etarchаеlogia”, прво и једино своје врсте, са циљем да прикупи информације о српском подводном наслеђу.

Ова организација је поднела апликацију на конкурс Министарства културе, тражећи око 20.000 евра за истраживање двадесетак локација.

Министарство их је одбило. „Одговорили су да по закону само државне институције могу да спроводе ископавања, а не невладине организације“, присетила се.

„Али ми нисмо желели да копамо, само да пливамо под водом и истражујемо“, додала је Каровић.

Њихова намера је делимично реализована 2010. године када је „Aqua etarchaelogia” објавила мапу „Потопљени бродови београдског акваторијума“, засновану углавном на историјској литератури.

Димитрије Буквић

(чланак преузет са портала „Балкан инсајт”)