ЈЕДНАКИ И ЈЕДНАКИЈИ

Миша Вацић и још двојица чланова НВО "1389" дошли су у Фонд за хуманитарно право да затраже помоћ. Они су се пожалили на кршење слободе изражавања и позвали ову НВО да нешто предузме. Као пример су навели хапшење двојице својих чланова, Радојка Љубичића и Ђурађа Чвокића, због лепљења плаката са политичком садржином. Први је осуђен на 30, а други на 20 дана затвора.

Службеница ФХП, према сведочењу Вацића, била је запрепашћена. Покушала је да их политички освести. "Да ли желите да до краја живота живите у казамату, у обору, одвојени од света? Сви тежимо бољем животу и Европи, али имамо две препреке: Хаг и Косово", објашњавала им је. Вацић и другови се, међутим, нису дали. Инсистирали су на томе да се 30 дана затвора због политичког плаката не може оправдати вишим разлозима. Тврдили су да то јесте класично кршење права на слободу политичког изражавања. Службеница им је пребацила да "злоупотребљавају демократију". На крају их је испратила речима да ће ипак "контактирати своје надређене и обавестити их о њиховој молби".

Овај сусрет је у много чему био симболичан. То је био сусрет два различита света. А најзначајније разлике тицале су се идеологије и моћи.

Идеологија људских права била је веома успешно оружје у рушењу ауторитарних режима. Грађанима се објашњавало да су њихове слободе угрожене и да се морају побунити. И грађани су се побунили. Сетимо се само онога што се дешавало под Милошевићем. Када су, рецимо, младићи из "Отпора" осуђивани због лепљења политичких плаката, то је сматрано још једним доказом насилности режима. Сви смо се дивили грађанској храбрости тих младих људи. А у том дивљењу, као и у протестима због кршења права на изражавање политичких уверења, најгласније су биле велике НВО: Фонд за хуманитарно право, Јуком, Хелсиншки одбор, Београдски центар за људска права итд.

Да су људска права, међутим, "релативна ствар" и да су неки људи у том погледу ипак "једнакији" видело се већ у марту и априлу 2003, током ванредног стања. На делу је било кршење Устава и Повеље УН о људским правима, као и неселективно хапшење десетак хиљада људи (био је ухапшен чак и директор београдског Зоолошког врта, јер је неко дојавио да је "Легија долазио да гледа животиње"!). Али, то није изазвало готово никакву реакцију великих НВО. Неки од њихових вођа су чак јавно објашњавали да се "људска права не односе на криминалце"! Једино је Фонд за хуманитарно право, још током ванредног стања, указао да са људским правима није баш све у савршеном реду и да полиција, приликом испитивања, можда користи и недозвољена средства. И сви су их тада запамтили као светао пример доследности.

Вероватно руковођени баш овим издвајањем ФХП, момци из "1389" су и закуцали на њихова врата. И то с разлогом. Јер заиста, ми се са садржином неког политичког плаката не морамо слагати. Али, 30 дана затвора због политичког плаката не звучи баш превише демократски. И можда ту заиста има неког проблема са људским правима? Вацић и другови су озбиљно схватили људскоправашку причу и дошли на праву адресу. Зашто се онда она службеница толико изненадила?

Одговор се крије у структурама моћи. Сви који су икада покушали неку грађанску иницијативу знају колико је то тешко. Можете бити загрејани за неку ствар колико хоћете. Али, без помоћи неког дародавца ви сте мртви већ за пар месеци. Састанак Вацића и службенице био је сусрет једне такве НВО, чији се годишњи буџет, до случаја са плакатима, вероватно рачунао у стотинама динара, и велике НВО, чији се годишњи буџет рачуна у стотинама хиљада евра. Ови први јесу били – а можда су и сад – израз аутентичне грађанске иницијативе. Ови други су одавно то престали да буду. Они су данас успешно и богато предузеће. Као што су то и друге велике НВО. Челник једне такве НВО недавно се похвалио да му годишњи фонд износи 1,1 милиона евра.

За неке НВО херојска времена борбе и изазова одавно су минула. За неке пак друге, она су тек наступила. Оно што је важно, међутим, јесте да Србија изгради чврсте институције. Можда није лоше што је држава показала да је, чак и ако није у праву, јача од НВО "1389". Али, Србија ће бити озбиљна држава тек када буде јача од сваке НВО. Укључив и оне у које сада не сме да пошаље чак ни финансијску инспекцију. Тада ових 30 дана затвора за Радојка Љубичића и његов плакат можда више и неће изгледати толико неправедно.