Удар на судску традицију

После две и по године од такозване реформе правосуђа „европски медији у Србији” укинули су цензуру европских институција и пружили прилику шкиљавој јавности Србије да сазна шта су Европска комисија, Савет Европе и други из Европе заиста замерали „реформи”. Сада се сваког дана може чути да су реизбор пратили озбиљни недостаци, да мрежа судова и тужилаштава не одговара потребама грађана и да брзоплето донете законе није требало доносити. Некако у исто време и Уставни суд се разиграо и донео многе одлуке о враћању нереизабраних судија и тужилаца у судство и тужилаштво. Реформа се срушила сама од себе и по ко зна који пут се обистинила она реченица славног песника: „Ништа није пало, што паду није склоно”.

Од свих лоших потеза у реформи можда је најгора била одлука да се успостави нова мрежа судова и тужилаштава. Да подсетимо, свега дан или два пре упућивања сета правосудних закона влади, појавила се нова верзија нацрта закона о седиштима и подручјима судова и тужилаштава која је предвиђала драстично смањење њиховог броја тако да практично остају „у животу” само судови у седиштима округа. Том верзијом закона, која је у међувремену постала Закон о седиштима и подручјима судова, мењају се и називи судова: најнижи судови су добили назив основни уместо општински, а судови изнад ових виши уместо досадашњег назива окружни.

Све то је уређено брзо тако да су штетне последице биле неизбежне. Због чега? Зато што су нови судови подразумевали да се изврши нова расподела предмета у те нове судове. Расподела је трајала месецима, посебно зато што је нова организација судова подразумевала и физичко премештање појединих судова, самим тим и судских списа. У неким случајевима нова мрежа судова подразумевала је започињање поступака изнова, рецимо у случају да нова мрежа за последицу има промену састава судског већа. Поврх тога, укрупњавање судова произвело је опасност од дезорганизације судског система јер је повећан број судија, чиновника и намештеника отежао контролу сваке врсте.

Укидање судова и успостављање некаквих судских одељења или судских дана имало је и друге негативне последице. Наиме, суд у малим градовима није само орган судске власти, већ је и један посебан, локални, друштвени феномен. То је институција која окупља најугледније и најобразованије људе у тој средини. Укидање судова у малим градовима у унутрашњости имало је за последицу и одлазак судија и тужилаца из тих средина, што је даље појачало утисак људи у појединим деловима Србије да су „остављени од Београда” и препуштени сами себи.

И на крају требало би казати да организација судова у Србији десетлећима није озбиљније мењана, тако да је она једним делом имала традиционални карактер. Другим речима, тешко је објаснити да се без озбиљног повода укидају судови који постоје деценијама, а негде и читав век, или да се укида суд у Мионици, тамо где је у Првом српском устанку настало нововековно српско судовање. Истини за вољу није ово једини удар на судску традицију. И промене назива судова производе сличан ефекат. Наиме, назив окружни суд је у употреби у Србији готово непрекидно од 1835. године. У вези с тим право је питање да ли постоје добри разлози да се један такав традиционални назив, тек тако, избрише и замени неким другим.

Укрупњавање судова имало је за последицу и увећавање тужилаштва. Та чињеница, такође, имала је негативне последице по ефикасност рада овог органа. Наиме, Устав се определио за монократски систем уређења тужилаштва. То значи да је у тужилаштву једна особа носилац, поседник звања – јавни тужилац, док су сви остали „инстант тужиоци”, особе који поступају у име тужиоца – заменици јавног тужиоца. Такав тип организације нарочит је проблем у тужилаштвима са великим бројем заменика, када имате тридесет или четрдесет заменика који имају овлашћење да поступају у име тужиоца, али са друге стране јавни тужилац једини одговара за рад тужилаштва, па самим тим и заменика.

Требало би имати у виду и то да се стварању нове организације судства приступило у условима економске кризе, што је додатно ставило под сумњу смисленост одлуке да се васпостави нова мрежа судова и тужилаштава и тако потроши новац кога иначе није било.

После свега, а имајући у виду начин на који је успостављена нова мрежа судова и тужилаштава и штету коју сви трпе због те исхитрене одлуке, поправљање мреже и враћање судова и тужилаштава у поједине градове требало би да буде најважнији задатак у поступку реформе „реформе правосуђа”.

Председник Удружења тужилаца Србије