Јапанцима јапанке, Србима опанке

Гуча – Славиша Ивановић (45) из Јагодине на ивицу тезге окачио је нови кожни опанак „Мејд ин Србија”, дакле на кљуниће, број 102. У ово ремек-дело своје опанчарске радње уложио је 15 мајсторских дана и кожу од врата једног вола.

Какви су изгледи да неко стане пред тезгу, извади 300 евра, и купи опанак број 102?

– Може да се прода – каже самоуверено његова супруга Беба, и додаје:

– Нека Српкиња из Аустралије 2010. је купила од нас опанак број 108, и однела да га тамо поставе у парохијски дом, само не знам у ком граду.

Јагодински пар из лета у лето продаје опанке на Сабору у Гучи. Седам дана годишње они су Драгачевци, коначе у свом аутомобилу иза тезге и хране се као и сви сабораши, од прилике до прилике. Пар кожних опанака стандардне величине и израде продају за 20 евра, уникатне моделе за 100, и не боје се конкуренције. Ивановићи се не жале, већ проширују посао: лане су имали једну тезгу, а ове су закупили још једну, и повели ћерку Ану да им помаже. Ивановићи су једна од више стотина породица које на Сабор у Драгачево долази не због трубе већ због посла. Славиша је смислио и пословни слоган, узвикујући га повремено: „Јапанцима јапанке, Србијанцима опанке”.

У Гучи је до јуче уличним продавцима издат скоро километар тротоара, по принципу: један метар, једна радња. Можете купити и десет метара, али овог лета нема те робе која би тако добро ишла.

– Закуп у првој зони кошта 10.000 динара по метру за све време трајања Сабора, и издато је свих 470 метара, док смо у другој зони, где је цена 5.000, издали 320 од укупно 514 метара. Али, до петка ће и остатак да се попуни – каже за „Политику” порески инспектор Милан Парезановић, који се на Сабору у Гучи стара о издавању овог простора.

Међу приспелим трговцима и занатлијама има људи од Врања до Суботице, и неочекивано много Власотинчана.

„Јесте ли оставили кога код куће, доћи ће неко?” – пита Парезановић житеље Власотинца који стално пристижу, и додаје:

– Бар 200 метара закупили су продавци мајица. Најмање је Драгачеваца који су отворили само три радње, једну за печење палачинки, две за продају мајица, док је четврти (продавац наочара) одустао у последњи час. Најзаступљеније село је Злакуса, на овом Сабору раде осморица грнчара и старих занатлија из тог места код Пожеге.

Са поменутих мајица (од 300 до 500 динара), које се штампају и иза тезги малом машином налик на апарат за копирање, радознао човек може којешта да научи. На једној пише, носталгично: „Е, да ми је памет к’о апетит”. Даље се нижу натписи: „Ожењен сам, ал’ није ништа озбиљно ”, „Паре нису проблем, пара нема”... Један од продаваца, учен младић и Београђанин по нагласку, прича нам да су афоризми са мајица, уствари брза књижевност данашњице. Као брза храна, само што не гоји већ освежава.

Недалеко од те тезге, уз тротоар је постављена летња башта чудноватог намештаја. Ниједан сто ни столица нису исти, чак нису ни од истог дрвета, све чвор до чвора и жила до жиле, али укупно делују као уметничка целина. То су рукоради Слободана Никића Ћола (58) из Каменице у милановачком крају, који је на почетку века остао без радног места у ЈП „Србија шуме” и окренуо се другим пословима.

– Тражим по шуми и по реци Каменици необичне комаде дрвета или корена, које нико не би узео ни за огрев. Најпре их добро очистим, а затим склапам, додајем, комбинујем – прича Никић за „Политику”.

Седимо за столом начињеним од бреста, радне плоче препуне чворова и кривина, али непоновљиве израде. Суседни сто, са четири површине у разним нивоима и са четири потпуно различите столице, Никић је продао за 200 евра, признајући да је и за њега остао загонетка:

– У шуми сам нашао столетну жилу, али не знам којој врсти дрвета припада, а полице сам радио од старе трешње и багрема.

Никић је своју робу продао још раније и сада на Сабору ради код једног угоститеља на фуруни. Пече прасад и јагњад.

----------------------------------------------

Четири амбасадорке у Гучи

Гошће 52. Сабора јуче су биле четири амбасадорке из Београда: Мери Ворлик (САД), Мете Кјуел Нилсен (Данска), Мерцедес Роуз Запата (Мексико) и Хелена Стадерт (Аустралија). Примио их је председник Саборског одбора и општине Лучани, Младомир Сретеновић, прошетале су Гучом и слушале трубаче. Запата је рекла да је ова музика подсећа на маријаче из отаџбине, док је Нилсен изјавила како је задивљена „што је једно мало, изоловано село постало светски бренд”. Испред Музеја трубе у Гучи амбасадорке је чочеком дочекао оркестар Бојана Саитовића из Бојника, а Ворлик се није љутила што јој је капелник пребацио руку преко рамена.