Japancima japanke, Srbima opanke

Guča – Slaviša Ivanović (45) iz Jagodine na ivicu tezge okačio je novi kožni opanak „Mejd in Srbija”, dakle na kljuniće, broj 102. U ovo remek-delo svoje opančarske radnje uložio je 15 majstorskih dana i kožu od vrata jednog vola.

Kakvi su izgledi da neko stane pred tezgu, izvadi 300 evra, i kupi opanak broj 102?

– Može da se proda – kaže samouvereno njegova supruga Beba, i dodaje:

– Neka Srpkinja iz Australije 2010. je kupila od nas opanak broj 108, i odnela da ga tamo postave u parohijski dom, samo ne znam u kom gradu.

Jagodinski par iz leta u leto prodaje opanke na Saboru u Guči. Sedam dana godišnje oni su Dragačevci, konače u svom automobilu iza tezge i hrane se kao i svi saboraši, od prilike do prilike. Par kožnih opanaka standardne veličine i izrade prodaju za 20 evra, unikatne modele za 100, i ne boje se konkurencije. Ivanovići se ne žale, već proširuju posao: lane su imali jednu tezgu, a ove su zakupili još jednu, i poveli ćerku Anu da im pomaže. Ivanovići su jedna od više stotina porodica koje na Sabor u Dragačevo dolazi ne zbog trube već zbog posla. Slaviša je smislio i poslovni slogan, uzvikujući ga povremeno: „Japancima japanke, Srbijancima opanke”.

U Guči je do juče uličnim prodavcima izdat skoro kilometar trotoara, po principu: jedan metar, jedna radnja. Možete kupiti i deset metara, ali ovog leta nema te robe koja bi tako dobro išla.

– Zakup u prvoj zoni košta 10.000 dinara po metru za sve vreme trajanja Sabora, i izdato je svih 470 metara, dok smo u drugoj zoni, gde je cena 5.000, izdali 320 od ukupno 514 metara. Ali, do petka će i ostatak da se popuni – kaže za „Politiku” poreski inspektor Milan Parezanović, koji se na Saboru u Guči stara o izdavanju ovog prostora.

Među prispelim trgovcima i zanatlijama ima ljudi od Vranja do Subotice, i neočekivano mnogo Vlasotinčana.

„Jeste li ostavili koga kod kuće, doći će neko?” – pita Parezanović žitelje Vlasotinca koji stalno pristižu, i dodaje:

– Bar 200 metara zakupili su prodavci majica. Najmanje je Dragačevaca koji su otvorili samo tri radnje, jednu za pečenje palačinki, dve za prodaju majica, dok je četvrti (prodavac naočara) odustao u poslednji čas. Najzastupljenije selo je Zlakusa, na ovom Saboru rade osmorica grnčara i starih zanatlija iz tog mesta kod Požege.

Sa pomenutih majica (od 300 do 500 dinara), koje se štampaju i iza tezgi malom mašinom nalik na aparat za kopiranje, radoznao čovek može koješta da nauči. Na jednoj piše, nostalgično: „E, da mi je pamet k’o apetit”. Dalje se nižu natpisi: „Oženjen sam, al’ nije ništa ozbiljno ”, „Pare nisu problem, para nema”... Jedan od prodavaca, učen mladić i Beograđanin po naglasku, priča nam da su aforizmi sa majica, ustvari brza književnost današnjice. Kao brza hrana, samo što ne goji već osvežava.

Nedaleko od te tezge, uz trotoar je postavljena letnja bašta čudnovatog nameštaja. Nijedan sto ni stolica nisu isti, čak nisu ni od istog drveta, sve čvor do čvora i žila do žile, ali ukupno deluju kao umetnička celina. To su rukoradi Slobodana Nikića Ćola (58) iz Kamenice u milanovačkom kraju, koji je na početku veka ostao bez radnog mesta u JP „Srbija šume” i okrenuo se drugim poslovima.

– Tražim po šumi i po reci Kamenici neobične komade drveta ili korena, koje niko ne bi uzeo ni za ogrev. Najpre ih dobro očistim, a zatim sklapam, dodajem, kombinujem – priča Nikić za „Politiku”.

Sedimo za stolom načinjenim od bresta, radne ploče prepune čvorova i krivina, ali neponovljive izrade. Susedni sto, sa četiri površine u raznim nivoima i sa četiri potpuno različite stolice, Nikić je prodao za 200 evra, priznajući da je i za njega ostao zagonetka:

– U šumi sam našao stoletnu žilu, ali ne znam kojoj vrsti drveta pripada, a police sam radio od stare trešnje i bagrema.

Nikić je svoju robu prodao još ranije i sada na Saboru radi kod jednog ugostitelja na furuni. Peče prasad i jagnjad.

----------------------------------------------

Četiri ambasadorke u Guči

Gošće 52. Sabora juče su bile četiri ambasadorke iz Beograda: Meri Vorlik (SAD), Mete Kjuel Nilsen (Danska), Mercedes Rouz Zapata (Meksiko) i Helena Stadert (Australija). Primio ih je predsednik Saborskog odbora i opštine Lučani, Mladomir Sretenović, prošetale su Gučom i slušale trubače. Zapata je rekla da je ova muzika podseća na marijače iz otadžbine, dok je Nilsen izjavila kako je zadivljena „što je jedno malo, izolovano selo postalo svetski brend”. Ispred Muzeja trube u Guči ambasadorke je čočekom dočekao orkestar Bojana Saitovića iz Bojnika, a Vorlik se nije ljutila što joj je kapelnik prebacio ruku preko ramena.