Педро је сањао Гучу

Гуча – Педро Селекто (32) из Рио де Жанеира путовао је 15 сати авионом до Београда, а затим још пет копном до Гуче, и у нашу брдску варошицу стигао као срећан човек.

– Видео сам и чуо ваше трубаче, и скоро нисам поверовао да ми се сан остварио. А сањао сам да дођем у Гучу – каже прва труба и капелник „Го ист оркестра” из бразилског мегаполиса.

Селекто је вођа групе од 22 музичара, али су за ову саборску прилику у Гучу долетела десеторица на челу с њим, како би учествовали на Међународном такмичењу трубачких капела. Осим ритмова из родне земље, увежбали су и нотне записе из бугарске, румунске и јеврејске музичке традиције и обавезни „Ђурђевдан” из опуса Горана Бреговића. Тако се, ето, музички најлакше стиже у Гучу. За такмичење су припремили нумеру из своје отаџбине, под називом „Акварела до Бразил” и нашу „Чаје шукарије”.

Педра је већ прве вечери саборски дух у Гучи подсетио на суграђане.

– Ваши трубачи свирају са много енергије, исто као кариоке.

Младићи нису жалили далек пут само да би у усамљеном селу на другом крају планете видели нешто чега нема ниједна друга тачка на земљи.

Продуцент „Го ист оркестра” Марија Алмеида, објаснила нам је да је лет до Гуче десеторици Бразилаца платило Министарство за културу те државе, јер је неко у министарству оценио да тај оркестар, озбиљан за бразилске прилике, има шта да научи, како Алмеида с уважавањем истиче, „на највећем трубачком фестивалу на свету”. У екипи је, поврх тога, Францускиња српског порекла Милица Пти, која снима филм о путешествију ових кариока, што је синоним за становнике Рија.

Збивања на 52. Сабору у Гучи пратиће камерама чак две екипе Би-Би-Сија, од којих једна из Ирске. Сниматељи се одмах распитују где би могли да начине најбоље кадрове о такође обавезним саборским дисциплинама, као што су „седење и дружење”, а домаћини су им препоручили „Броћића авлију”.

Милош Броћић (47) из Гуче и његова екипа откупљивали су вајате по селима, преносили у варошицу и препакивали на обали Белице, зидали и дозиђивали и подигли ново село. Сад је ту етно-ресторан „Броћића авлија” у коме сабораши, из вечери у вече, стојећи у прикрајку, чекају слободну столицу.

– Имам 250 троношки, 250 хоклица, 500 дрвених столица са наслоном и екипу од стотину људи која опслужује овај народ – каже Милош Броћић за „Политику”.

Док друштво мезети за старинском сећијом, са позорнице у селу одјекују трубе Дејана Лазаревића из Пожеге, и то је довољно да гост, бар на час, заборави неприлике свакодневице и заустави време. Трубачки ритам увек делује добро, чак и кад се човек осећа лоше, и отуда на овој терапији има толико света.

Тако се ова тачка, архаична по много чему, почев од назива до инвентара начичканог бунарима, воловским колима и кацама, претворила у село са 1.000 срећних душа. Зато се после 22 сата чека на место. А понуда за трпезом је као у ресторанима високе класе.

– Од данас имамо месо бика у лепињи, врућу јагњетину за понети по нешто нижој цени, домаће погаче из котобања и ракију „броћића авлија”, која се пече на лицу места – прича власник етно-ресторана.

У углу авлије дими се лампек са казанџијом у везеној кошуљи, са обавезном шајкачом. Операција „лампек” успела је тек из другог покушаја, јер се у првом, као што иначе бива у реалном животу, испоставило да је казан шупаљ. Шљивовица је почела да истиче кроз непредвиђено место и у помоћ је позван калајџија. И „Рођакова воденица” у селу, намењена за млевење кукуруза и, сходно томе, даљу производњу проје, има витло које Белица неуморно окреће, али воденички каменови стоје, јер још све није дотегнуто како би требало.

Уз лепу реч, овде ће посетиоца дочекати и отворен велики ценовник, пре или касније ипак важна ставка у животу весељака. Одатле се поручује да килограм прасећег печења кошта 900, а јагњећег 1.300 динара, порција свадбарског купуса 300, воћне ракије су 150, а пиво од 150 до 200 динара. Млађи чланови овог угоститељског колектива из Гуче, којима је било поверено да бојама испишу ценовник, превели су нека јела на енглески, али уз помоћ маште. Тако је саборски пасуљ постао „parliamentary bean” док је калинџо странцима препоручен као „gipsy goulash”.

Скућивање овог села-ресторана почело је 2011, и Броћић ће, веле, сваке следеће додавати понешто. Одмах је постављен линк за бежични интернет, а четири камере непрестано снимају шта се збива и то директно преносена глобалну мрежу.

Власник је већ сад одлучио да на следећем Сабору из понуде пића избаци „кока-колу”.

– Продаваћемо само домаће сокове од вишње, малине, зове и коприве.

Овде се друштво сјајно проводи, а домаћини ресторана вредно раде, и то траје од 3. до 13. августа. Шта са осталих 355 дана? Вероватно ће да буде покривен део села због издавања за весеља. Али, Милош је већ постигао нешто што, може бити, не постоји нигде на свету: подигао је ресторан који има више места него варошица одраслих становника, јер у Гучи данас живи тек 1.296 сталних мештана.

Уз славу увек путује и њена сенка, каже стара мудрост. Тако се свет који опуштено излази из „Броћића авлије”, већ на 20 метара даље суочава са сликом кампера под ведрим небом. Ромске породице, приспеле ко зна откуда, ноћ проводе на ледини, хладећи се свежином речице и грејући неким залогајем из пластичних кеса. Али, и то су Сабор и Србија.

---------------------------------------------------

Народни вишебој, дефиле такмичара, браћа Теофиловићи

Петог дана 52. Сабора трубача у Гучи на програму су такмичење здравичара, народни вишебој, момачко надметање у пет дисциплина: скок удаљ „из места”, скок увис „из места”, бацање камена с рамена, рвање у „кости” и гађање кроз прстен јабуке, а победник добија титулу „арамбаше” и хајдучку кабаницу и копље, дефиле 50 оркестара који се такмиче, вече духовне музике са концертом браће Теофиловић, и поноћни концерт 12 оркестара из српске трубачке елите.