Презаштићено дете

Да би се дете правилно развијало, потребно је да се суочава са таквим препрекама које може да успешно савлада. Као последица сваког малог дететовог успеха, настаје његова увереност у властите способности – самопоуздање. Зато проблеми у развоју дететовог самопоуздања настају или онда када су препреке веома велике, за дете несавладиве, или онда када их дете уопште нема. Типичан пример за то је она врста патолошког развоја детета која је означена као претерано заштићено или презаштићено дете.

Презаштићено дете препознајемо по томе што је у односу на своје вршњаке пасивно, несамостално и претерано везано за родитеље. Оно је у сталном страху да ли су мама и тата у његовој близини. У ствари су родитељи ти који дете стално контролишу – пазе, не дозвољавајући му да се удаљи. Углавном му упућују забране: „Немој ово, немој оно”, радећи ствари уместо детета јер оно „не зна” или „не може” само.

Презаштићено дете се развија уз стално присуство двеју порука: да оно није способно и да је овај свет веома опасно место. Те поруке обликују његову представу о себи, другима и свету, тако да уместо да израсте у активну и самосталну одраслу особу, оно израста у пасивно зависну личност. Пасивна је зато што се не усуђује да било шта уради јер се плаши да не зна, да је неспособна, а да је свет веома опасан. Зависна је јер се, уверена да не може сама, последично патолошки везује за неку другу особу од које очекује да ће о њој водити рачуна на исти онај начин на који су то чинили родитељи.

Ако се запитамо зашто родитељи презаштићују своју децу, када такав начин васпитања даје лоше резултате, одговор на ово питање је у главама родитеља. Презаштићујући родитељи веома много воле своју децу, али су опседнути страхом и забринутошћу да им сачувају живот и здравље. Презаштићујући родитељ не разликује љубав од забринутости. Зато брине и онда када за тим нема стварне потребе.

Разлог за оволики родитељски страх јесте родитељева траума да је могао да изгуби дете. У историји односа са дететом често налазимо да је презаштићено дете заиста било озбиљно болесно у првих неколико година живота. Иако је дете оздравило, родитељ је остао истраумиран тако да деценијама после тога увек помишља на најгоре. Некада је мајка пре рођења детета више пута неуспешно одржавала трудноћу или су родитељи добили једино дете у позним годинама или нешто слично.

Родитељ који претерано штити мисли да не претерује, да је само одговоран. Зато одбија добронамерне савете. Да би одустао од патолошког начина васпитања, потребно је да се суочи са својим страховима онако како то чине и други родитељи.