Prezaštićeno dete

Da bi se dete pravilno razvijalo, potrebno je da se suočava sa takvim preprekama koje može da uspešno savlada. Kao posledica svakog malog detetovog uspeha, nastaje njegova uverenost u vlastite sposobnosti – samopouzdanje. Zato problemi u razvoju detetovog samopouzdanja nastaju ili onda kada su prepreke veoma velike, za dete nesavladive, ili onda kada ih dete uopšte nema. Tipičan primer za to je ona vrsta patološkog razvoja deteta koja je označena kao preterano zaštićeno ili prezaštićeno dete.

Prezaštićeno dete prepoznajemo po tome što je u odnosu na svoje vršnjake pasivno, nesamostalno i preterano vezano za roditelje. Ono je u stalnom strahu da li su mama i tata u njegovoj blizini. U stvari su roditelji ti koji dete stalno kontrolišu – paze, ne dozvoljavajući mu da se udalji. Uglavnom mu upućuju zabrane: „Nemoj ovo, nemoj ono”, radeći stvari umesto deteta jer ono „ne zna” ili „ne može” samo.

Prezaštićeno dete se razvija uz stalno prisustvo dveju poruka: da ono nije sposobno i da je ovaj svet veoma opasno mesto. Te poruke oblikuju njegovu predstavu o sebi, drugima i svetu, tako da umesto da izraste u aktivnu i samostalnu odraslu osobu, ono izrasta u pasivno zavisnu ličnost. Pasivna je zato što se ne usuđuje da bilo šta uradi jer se plaši da ne zna, da je nesposobna, a da je svet veoma opasan. Zavisna je jer se, uverena da ne može sama, posledično patološki vezuje za neku drugu osobu od koje očekuje da će o njoj voditi računa na isti onaj način na koji su to činili roditelji.

Ako se zapitamo zašto roditelji prezaštićuju svoju decu, kada takav način vaspitanja daje loše rezultate, odgovor na ovo pitanje je u glavama roditelja. Prezaštićujući roditelji veoma mnogo vole svoju decu, ali su opsednuti strahom i zabrinutošću da im sačuvaju život i zdravlje. Prezaštićujući roditelj ne razlikuje ljubav od zabrinutosti. Zato brine i onda kada za tim nema stvarne potrebe.

Razlog za ovoliki roditeljski strah jeste roditeljeva trauma da je mogao da izgubi dete. U istoriji odnosa sa detetom često nalazimo da je prezaštićeno dete zaista bilo ozbiljno bolesno u prvih nekoliko godina života. Iako je dete ozdravilo, roditelj je ostao istraumiran tako da decenijama posle toga uvek pomišlja na najgore. Nekada je majka pre rođenja deteta više puta neuspešno održavala trudnoću ili su roditelji dobili jedino dete u poznim godinama ili nešto slično.

Roditelj koji preterano štiti misli da ne preteruje, da je samo odgovoran. Zato odbija dobronamerne savete. Da bi odustao od patološkog načina vaspitanja, potrebno je da se suoči sa svojim strahovima onako kako to čine i drugi roditelji.