Данашњи маратонци у борби са легендама

Лондон – Сутра у последњој дисциплини атлетског програма на Играма 30. олимпијаде 107 маратонаца надметаће се за једну од најпрестижнијих олимпијских титула. Трон је упражњен. Победник из Пекинга 2008. више није жив. Кенијац Сами Вањиру, најмлађи олимпијски победник на стази од 42.195 метара преминуо је у мају прошле године у 24. години од последица пада (скока ?) са балкона своје куће у Њахуруруу...

Његова победа у Пекингу била је заиста историјска. Кенијски маратонци, који већ деценијама владају светским маратонским стазама, све до Игара 2008. године нису успели да освоје златну олимпијску медаљу и због тога их је био глас да знају да трче само за новац, на комерцијалним маратонима, али не и када су награде само медаља, застава на јарболу, химна...

Самујел Камау Вањиру је 24. августа 2008. скинуо ту клетву са кенијског маратонског трчања, тријумфовао са олимпијским рекордом 2:06,32 часа поправивши резултат који је у Лос Анђелесу 1984. поставио Португалац Карлос Лопез чак за 2,49 минута.

У Лондону Кенијци желе да сачувају Вањируову заоставштину, а тројка коју су послали у Лондон можда би могла да начини и корак више и да освоји сва три маратонска одличја. Предводи их Вилсон Кипсанг, који је у априлу тријумфовао на Лондонском маратону са 2:04,47, а лични рекорд од 2:03,42 (само четири секунде спорије од светског рекорда Патрика Мусјокија – 2:03,42) поставио је прошле године у Франкфурту. Абел Кируи, као и Кипсанг 30. годишњак, је двоструки светски шампион (2009. и 2011) и има лични рекорд од 2:05,04 из Берлина 2009, а трећи члан „екипе“ је Емануел Мутаи који је победио на Лондонском маратону прошле године са личним рекордом од 2:04,40 часа...

Да би остварили свој наум Кенијци би морали да савладају једнако сјане маратонце и Етиопије – Ајелеа Абшереа, тек 21. годишњака који је у јануару тријумфовао у Дубаију са 2:04,23 победивши легендарног Хаиела Гебреселасија, затим Дина Сефира (2:04,50) и Гетуа Фелекеа, који има истоветан лични рекорд.

Наравно, за медаље бориће се и многи други сјани маратонци, али иако су данашњи маратонци неупоредиво бржи од некадашњих јер је савремени систем тренинга довео до резултатског бума, тешко да ће било који маратонац из 21. века успети да по слави достигне неке олимпијске победнике, па чак и губитнике, из прошлости.

Када се каже маратон прва асоцијација љубитеља ове дисциплине је највероватније Спирос Луис или Абебе Бикила, или Дорандо Пјетри...

Спирос, или на српском Спиридон Луис је био не само први победник олимпијског маратона већ и истински херој првих игара модерног доба, које су одржане у Атини, а маратонска трка трчана је од села Маратон на Маратонском пољу до Атине.

На идеју да организују такмичење у част херојског подвига „атинског војника Филипидеса” нису дошли Грци, домаћини првих Игара, већ француски историчар и лингвист Мишел Брел, пријатељ Пјера де Кубертена, оснивача модерних игара.

Велики издаци за организацију игара 1896. пољуљали су грчки ентузијазам и Брел је предложио Кубертену да се цела Грчка мобилише кроз припрему трке којом би се заувек сачувало сећање на Филипидеса, који је 490. године пре нове ере трчећи донео у Атину вест о победи Милитијадове војске над Персијанцима на Маратонском пољу и – умро. Претпоставља се да је Брел знао да Филипидес није био, војник, а још мање да је умро доносећи вести о победи, јер је тај догађај вековима касније измислио Плутарх у једној својој драми, користећи као „потку“ запис историчара Херодота о гласоноши – тркачу Филипидесу.

Било како било сва Грчка је прихватила идеју о маратонској трци (и данас у Грчкој верују да је легенда о Херодотовом подвигу истинита), а за избор „Филипидеса модерног доба“ одржане су две трке, али њихов победник ХарилаосВасилакис је на првом олимпијском маратону дугом 400 км био тек други и брзо заборављен.

Сва слава припала је победнику Спиридону Луису, водоноши и пастиру из сала Марусји, данас атинској општини у којој је за Игре 2004. саграђен нови олимпијски стадион и назван „Спиридон Луис“.

Луис је постао миљеник целе Грчке, наводно је одбио руку кћерке богатог трговца Аверофа, коју је он обећао победнику, и од Краља Ђорђа затражио да изгради водовод у Марусји...

Јунак, и то трагични, првих Игара у Лондону 1908. био је посластичар из Напуља Дорандо Пјетри. Мало ко зна име званичног победника лондонског олимпијског маратона, али сви љубитељи спорта знају да је први на циљ стигао Италијан Пјетри и да му је победа одузета,јер су му званична лица помогла да пређе линију циља.

Пјетри је ушао на олимпијски стадион „Вајтсити” (одавно нестао са лица земље) три минута пре Американца Џона Хејса, али потпуно исцрпљен. Кренуо је на погрешнустрану, падао је пет пута и дизао се на ивици свести, а када је већ Хејс на стадион, преко линије циља практично су га пренели надзорник стазе Џим М. Ендрју и још једнаособа, наводно Конан Дојл, новинар „Дејлимејла” и доцније отац Шерлока Холмса.

Наравно, Пјетрију је одузета победа, али краљица Александра утешила га је специјалним златним пехаром, а Лондону су се тог лета носиле „Дорандо кравате” и „Дорандо шешири”, деца су куповала „Дорандо бонбоне”...

Трећи у овом тролисту, само ако се гледа хронолошким редом, је Етиопљанин Абебе Бикила, олимпијски шампион у најтежојтркачкој дисциплини у Риму 1960. иТокију 1964. године. У Риму је 28. годишњи гардиста цара Хаилеа Селасија, иако потпуно непознат у атлетском свету, надмоћно победио комплетну светску дугопругашку елиту. Имао је само пет година рада са финским тренером Нисканеном и није имао патике. Трчао је бос по римском врелом асфалту. Већ то је довољно за улазак у легенду, међутим, четири године касније, тада већ поручник царске гарде Абебе Бикила је у Токију одбранио олимпијско злато,што дотад није успело ниједном маратонцу. Истина, тада је трчао у патикама, а само четири недеље пре маратона у Токију оперисао је слепо црево...

Може ли неко од актера сутрашње трке да начини подвиг који би га ставио у исту раван са Луисом, Пјетријем, или Бикилом, тешко је рећи. Сигурно је да на тај статус не могу да рачунају Кенијци, или Бикилини сународници Етиопљани, јер за њих је нормално да побеђују и освајају медаље. За улазак у легенду потребно је чудо, а најмлађи олимпијски победник у маратону Сами Вањиру у Пекингу је био начинио први корак на том путу. Нажалост, други никад неће начинити...

Живко Баљкас