Današnji maratonci u borbi sa legendama

London – Sutra u poslednjoj disciplini atletskog programa na Igrama 30. olimpijade 107 maratonaca nadmetaće se za jednu od najprestižnijih olimpijskih titula. Tron je upražnjen. Pobednik iz Pekinga 2008. više nije živ. Kenijac Sami Vanjiru, najmlađi olimpijski pobednik na stazi od 42.195 metara preminuo je u maju prošle godine u 24. godini od posledica pada (skoka ?) sa balkona svoje kuće u Njahururuu...

Njegova pobeda u Pekingu bila je zaista istorijska. Kenijski maratonci, koji već decenijama vladaju svetskim maratonskim stazama, sve do Igara 2008. godine nisu uspeli da osvoje zlatnu olimpijsku medalju i zbog toga ih je bio glas da znaju da trče samo za novac, na komercijalnim maratonima, ali ne i kada su nagrade samo medalja, zastava na jarbolu, himna...

Samujel Kamau Vanjiru je 24. avgusta 2008. skinuo tu kletvu sa kenijskog maratonskog trčanja, trijumfovao sa olimpijskim rekordom 2:06,32 časa popravivši rezultat koji je u Los Anđelesu 1984. postavio Portugalac Karlos Lopez čak za 2,49 minuta.

U Londonu Kenijci žele da sačuvaju Vanjiruovu zaostavštinu, a trojka koju su poslali u London možda bi mogla da načini i korak više i da osvoji sva tri maratonska odličja. Predvodi ih Vilson Kipsang, koji je u aprilu trijumfovao na Londonskom maratonu sa 2:04,47, a lični rekord od 2:03,42 (samo četiri sekunde sporije od svetskog rekorda Patrika Musjokija – 2:03,42) postavio je prošle godine u Frankfurtu. Abel Kirui, kao i Kipsang 30. godišnjak, je dvostruki svetski šampion (2009. i 2011) i ima lični rekord od 2:05,04 iz Berlina 2009, a treći član „ekipe“ je Emanuel Mutai koji je pobedio na Londonskom maratonu prošle godine sa ličnim rekordom od 2:04,40 časa...

Da bi ostvarili svoj naum Kenijci bi morali da savladaju jednako sjane maratonce i Etiopije – Ajelea Abšerea, tek 21. godišnjaka koji je u januaru trijumfovao u Dubaiju sa 2:04,23 pobedivši legendarnog Haiela Gebreselasija, zatim Dina Sefira (2:04,50) i Getua Felekea, koji ima istovetan lični rekord.

Naravno, za medalje boriće se i mnogi drugi sjani maratonci, ali iako su današnji maratonci neuporedivo brži od nekadašnjih jer je savremeni sistem treninga doveo do rezultatskog buma, teško da će bilo koji maratonac iz 21. veka uspeti da po slavi dostigne neke olimpijske pobednike, pa čak i gubitnike, iz prošlosti.

Kada se kaže maraton prva asocijacija ljubitelja ove discipline je najverovatnije Spiros Luis ili Abebe Bikila, ili Dorando Pjetri...

Spiros, ili na srpskom Spiridon Luis je bio ne samo prvi pobednik olimpijskog maratona već i istinski heroj prvih igara modernog doba, koje su održane u Atini, a maratonska trka trčana je od sela Maraton na Maratonskom polju do Atine.

Na ideju da organizuju takmičenje u čast herojskog podviga „atinskog vojnika Filipidesa” nisu došli Grci, domaćini prvih Igara, već francuski istoričar i lingvist Mišel Brel, prijatelj Pjera de Kubertena, osnivača modernih igara.

Veliki izdaci za organizaciju igara 1896. poljuljali su grčki entuzijazam i Brel je predložio Kubertenu da se cela Grčka mobiliše kroz pripremu trke kojom bi se zauvek sačuvalo sećanje na Filipidesa, koji je 490. godine pre nove ere trčeći doneo u Atinu vest o pobedi Militijadove vojske nad Persijancima na Maratonskom polju i – umro. Pretpostavlja se da je Brel znao da Filipides nije bio, vojnik, a još manje da je umro donoseći vesti o pobedi, jer je taj događaj vekovima kasnije izmislio Plutarh u jednoj svojoj drami, koristeći kao „potku“ zapis istoričara Herodota o glasonoši – trkaču Filipidesu.

Bilo kako bilo sva Grčka je prihvatila ideju o maratonskoj trci (i danas u Grčkoj veruju da je legenda o Herodotovom podvigu istinita), a za izbor „Filipidesa modernog doba“ održane su dve trke, ali njihov pobednik HarilaosVasilakis je na prvom olimpijskom maratonu dugom 400 km bio tek drugi i brzo zaboravljen.

Sva slava pripala je pobedniku Spiridonu Luisu, vodonoši i pastiru iz sala Marusji, danas atinskoj opštini u kojoj je za Igre 2004. sagrađen novi olimpijski stadion i nazvan „Spiridon Luis“.

Luis je postao miljenik cele Grčke, navodno je odbio ruku kćerke bogatog trgovca Averofa, koju je on obećao pobedniku, i od Kralja Đorđa zatražio da izgradi vodovod u Marusji...

Junak, i to tragični, prvih Igara u Londonu 1908. bio je poslastičar iz Napulja Dorando Pjetri. Malo ko zna ime zvaničnog pobednika londonskog olimpijskog maratona, ali svi ljubitelji sporta znaju da je prvi na cilj stigao Italijan Pjetri i da mu je pobeda oduzeta,jer su mu zvanična lica pomogla da pređe liniju cilja.

Pjetri je ušao na olimpijski stadion „Vajtsiti” (odavno nestao sa lica zemlje) tri minuta pre Amerikanca Džona Hejsa, ali potpuno iscrpljen. Krenuo je na pogrešnustranu, padao je pet puta i dizao se na ivici svesti, a kada je već Hejs na stadion, preko linije cilja praktično su ga preneli nadzornik staze Džim M. Endrju i još jednaosoba, navodno Konan Dojl, novinar „Dejlimejla” i docnije otac Šerloka Holmsa.

Naravno, Pjetriju je oduzeta pobeda, ali kraljica Aleksandra utešila ga je specijalnim zlatnim peharom, a Londonu su se tog leta nosile „Dorando kravate” i „Dorando šeširi”, deca su kupovala „Dorando bonbone”...

Treći u ovom trolistu, samo ako se gleda hronološkim redom, je Etiopljanin Abebe Bikila, olimpijski šampion u najtežojtrkačkoj disciplini u Rimu 1960. iTokiju 1964. godine. U Rimu je 28. godišnji gardista cara Hailea Selasija, iako potpuno nepoznat u atletskom svetu, nadmoćno pobedio kompletnu svetsku dugoprugašku elitu. Imao je samo pet godina rada sa finskim trenerom Niskanenom i nije imao patike. Trčao je bos po rimskom vrelom asfaltu. Već to je dovoljno za ulazak u legendu, međutim, četiri godine kasnije, tada već poručnik carske garde Abebe Bikila je u Tokiju odbranio olimpijsko zlato,što dotad nije uspelo nijednom maratoncu. Istina, tada je trčao u patikama, a samo četiri nedelje pre maratona u Tokiju operisao je slepo crevo...

Može li neko od aktera sutrašnje trke da načini podvig koji bi ga stavio u istu ravan sa Luisom, Pjetrijem, ili Bikilom, teško je reći. Sigurno je da na taj status ne mogu da računaju Kenijci, ili Bikilini sunarodnici Etiopljani, jer za njih je normalno da pobeđuju i osvajaju medalje. Za ulazak u legendu potrebno je čudo, a najmlađi olimpijski pobednik u maratonu Sami Vanjiru u Pekingu je bio načinio prvi korak na tom putu. Nažalost, drugi nikad neće načiniti...

Živko Baljkas