Живот уништених младости

„Последњи пут говорим како ми је у протеклих девет година, последњи пут ме питате, шта знам о истрази и злочину... Нећу више говорити, немам ја шта да кажем, ја треба да питам вас и све ко је убио моје дете“, каже Сенка Јововић и понавља на гробу свог Ивана: „Дете моје, девет година те не гледам и не слушам, устани, макар данас, и утеши мајку!“ Иван је убијен док се купао на реци Бистрици, убијен јер је тог врелог дана, заједно са осталом децом, прешао замишљену границу гораждевачког гета. Данас почива у хладу највећих храстова у Метохији.

Овде, у највећој мери, у правду мало ко верује. Има ли икаквог смисла деветогодишње понављање како треба пронаћи убице, како не треба губити веру у правду и слушати исте реченице које су и јуче стигле из Еулекса – „истрага је обустављена док се не појаве нови докази и чињенице; Еулекс је стално охрабривао грађане да доставе све информације које би помогле у расветљавању околности у вези са овим страшним злочином; све сумње су уредно проверене и анализиране“...

Делом и због оваквог односа према жртвама, безнадежно иста чамотиња девет година лебди над овим метохијским селом. Све изгледа апсолутно залеђено и непромењено. Узалудно је реновирање центра села, подизање лепе зграде амбуланте и сви остали покушаји материјалног опоравка, овде је 13. августа 2003. пуцано директно у живот и он је обележен смрћу дечака који су се купали на реци. Зато парастосу у Гораждевцу увек присуствују готово све млади људи, зато је ово генерацијски парастос и парастос страху од оваквог начина живота. На њега долазе сви они који су преживели купање на реци да тугују и истовремено захвале Богу што један од стотина испаљених метака није погодио баш њих. Ђорђе Угреновић је тешко рањен, последице су трајне и видљиве. Умива се на чесми, на гробљу где је сахрањен Панто Дакић, његове реченице су довршене, помало старачке. Све док није директно погођен мислио је да неко баца петарде и да је реч о игри: „Остао је тај бол и остаће док смо живи.“ Поред Ђорђа тешко су рањени Драгана Србљак, Марко Богићевић и Богдан Букимирић, а у пећкој болници су им на прострелне ране стављали гипс. Тек након дојаве једне службенице Унмика, хитно су пребачени за Косовку Митровицу и даље за Београд.

„Преврнућемо сваки камен да пронађемо убице деце“, поручили су међународни управитељи покрајине, а када се прочитају изјаве ондашњих српских функционера који су обећавали помоћ грађанима Гораждевца види се да је премало учињено. Једно је јасно, од ових људи ништа не зависи.

Основни парадокс њиховог данашњег живота јесте да је у тренутку убиства деце било више слободе за становнике Гораждевца него што је има данас. Слобода ових малих заједница заснива се на потреби и истинском осећају да је имате и на ситницама које вам непрекидно и упорно понављају да немате готово никаква права и слободе. Док је око Гораждевца постојала жица и страже међународних војски унутар те омеђене зоне, другачије се осећала и доживљавала слобода или тачније знало се одакле она за Србе престаје да постоји. Од те некадашње гето аутономије није остало ништа, јер док се јуче поворка кретала између два гробља на којима су дечаци сахрањени, широки осмех и непристојна гестикулација из аутомобила једног Албанца који је туда пролазио само повећавају бес немоћних и казује јасније од свих „сада сте у нашим рукама и ми вас штитимо“.

Сем председника општине Пећ Милоша Димитријевића, од представника српских власти није се појавио нико. Епископ рашко-призренски Теодосије, који је служио парастос, поручио је окупљенима да се они боре за слободу тако што опстају под својим „парчетом неба. То је наш најбољи одговор за све оно што нам други чине, што нас мрзе и што нас убијају и што нам руше светиње“, рекао је владика Теодосије.

Свест да је опстанак највећа вредност део је живота ових људи и ових породица, свест да су посебни и издвојени помогла им је да опстану и да преживе, да сачувају свој завичај у равници са погледом на Проклетије. Чували су се колико су могли и увек бранили оно што им је било важно, свим силама и често против свих. Када су нове комунистичке власти 1945.године одлучиле да, због недостатка огрева за болницу и школе у Пећи, посеку огромне храстове – под којима сада почива дечак Иван – мештани Гораждевца су им отписали да ће „радије посећи своје шљивике и воћњаке за потребе пећких болница, рањеника и ђака него и једну гранчицу са столетних храстова“. Више од пола века касније, у добу које слови као демократско, у присуству представника највећих светских сила, нису успели да сачувају своју децу. Дозволили су им да се купају на реци.