Жудња на италијански начин

Пролетос, када се поново појавио у Кану, свима је било јасно колико је великом филмском свету недостајао. После једне деценије стваралачког одсуства, тешке битке за опоравак после можданог удара, велики филмски редитељ, италијанска и светска легенда Бернардо Бертолучи (72), приредио је својој армији поштовалаца велико задовољство – нови филм „Ја и ти”, рађен према роману италијанског писца Никола Аманитија.

Сусрет са овим великаном филмске режије раскошног визуелног стила употпуњеним узбудљивим покретима камере и стилизованом монтажом, аутором филмова какви су „Пре револуције”, „Стратегија паука”, „Конформиста”, „Последњи танго у Паризу”, „20. век”, или они из такозване „источне трилогије”: „Последњи кинески цар” (9 Оскара), „Мали Буда” и „Чај у Сахари”, значио је и задовољство поновног слушања „покретне историје” филма и једног филмског времена и Бертолучијевог шармантно „котрљајућег р” што његовог саговорника дуго држи у омађијаном стању и далеко од чињенице да је некада велики, крупни и високи Бернардо сада у инвалидским колицима...

Вратили сте нам се са новим филмом и показали да сте велики борац?

Снимивши филм „Ја и ти” осећам се као да сам се поново вратио у трку и спреман сам да и даље снимам. Што пре могуће! Када је моја приморана непокретност постала моја нормалност и свакодневица, помислио сам да су дани филмског стваралаштва заувек готови. Идеја о томе да више не радим ниједан филм значила је затварање једног поглавља и отварање другог, али којег другог – то заиста нисам знао!Водио сам тешку битку да прихватим чињеницу да су ми потребна инвалидска колица како бих се кретао унаоколо, али мало по мало научио сам „уметност” прихватања мог стања. Од тог тренутка знао сам да је могуће да снимам филм само што ћу то чинити из другачије позиције – седећи, а не стојећи.

Роман Никола Аманитија је, дакле, имао неку врсту терапеутског дејства на вас, изазвао вас је на поновно стварање?

Пре две године Николо Аманити ми је донео роман „Ја и ти” право из штампарије. Прошло је 30 година од како нисам радио филм на италијанском, мом матерњем језику,и био сам се ужелео да чујем како се он говори у мом филму са италијанским глумцима и на италијанском терену. Прочитавши прве странице књиге осетио сам искру, онај фини осећај да ово неминовно може бити филм. Прича романа морала је бити помало трансформисана како би се прилагодила филму и за то ми је био потребан Аманити да седи поред мене и пише сценарио,заједно са Умбертом Контарељом и Франческом Марсијаном. Међутим, неке од највећих разлика између романа и филма нису се нашле у сценарију,већ су се догодиле током самог снимања. У томе и јесте магија филма.

Шта је у овом Аманитијевом роману било за вас најинспиративније?

Тај подрумски простор у којем брат и сестра живе, тај људски микросвемир. Био сам фасциниран идејом трансформације очигледне „клаустрофобије” те мале, пренатрпане подрумске собе, у форму „клаустрофилије” – љубав заточених у затвореним просторима. У филму „Ја и ти” потрудио сам се да та подрумска „ћелија” буде другачија у свакој сцени. Та подрумска просторија је дизајнирана тако да доживљава константне трансформације када у њу улази дечак Лоренцо и када улази светлост,и зато је она као живо биће, као трећи лик у филму.

И овај ваш филм је заправо посвећен младима?

Да, попут „Сањара”, „Украдене лепоте”, чак и „20. века”, „Последњег императора” и „Малог Буде”,и филм „Ја и ти” је о жудњи, разочарањима, борбама и сновима младих људи и њиховим специфичним емоционалним стањима. Чак и сада када имам више од 70 година мене и даље интригирају младалачки ликови. За мене је изазов да „ухватим” њихову виталност, радозналост, тај процес сазревања и лаганог одрастања кроз невоље. Невероватна је ствар и права привилегија што сам могао да видим и сведочим како мој мали глумац Јакопо Олмо, који тумачи лик Лоренца тако „пазолинијевски”, расте и сазрева пред нашом камером током десетнедеља снимања.

Као права одлука показао се и избор Тее Фалко за лик Лоренцове старије полусестре Оливије?

И Јакопа Олма и Теу Фалко сам пронашао међу онима чија се лица никада пре нису налазила на великом екрану. Тако сам од почетка желео. Када сам угледао Јакопа Олма, његове крупне очи, нешто ме у њему неодољиво подсетило на Малкома Макдауела из младих дана, а када сам почео да га слушам запитао сам се да ли он заиста има свега 14 година како је рекао. Он је рођени глумац и момчић који је већ доста тога одиграо у позоришту. Теа Фалко није позната глумица, а видели сте је како је моћна као Оливија.

Овај филм је требао да буде и ваш први 3-Д филм, зашто није?

Био сам толико узбуђен и одушевљен да се окушам у раду са новим технологијама које су доживеле прави процват током ових десетгодина колико сам ја са филмске сцене био одсутан. У оригиналу, намера је била да „Ја и ти” буде у 3-Д. Чак смо и урадили много тестова у „Чинечити”, али се испоставило да је целокупан процес за мене сувише спор јер у мојим филмовима сваки кадар рађа следећи, а за лабораторијске техничаре то није лако реализовати. Био сам разочаран, али морали смо одустати.

Одустали сте и од дигиталних камера?

Да, имали смо жељу да снимамо дигитално, али је та неконтролисана оштрина мени била неприхватљива. Шта да вам кажем, тек сам тада схватио колико носталгије за импресионизмом садржи 35 милиметара! Зато сам наставио да снимам „Ја и ти” као стари добри драги филм. Ипак, не одустајем од 3-Д филма, само га остављам за будућност.

----------------------------------------------

О роману Никола Аманитија

За многе филмске ствараоце књижевно стваралаштво Никола Аманитија (Рим, 1966) које обухвата романе „Шкрге”, „Долазим по тебе и водим те са собом”, „Не бојим се”, „Последња Нова година”, „Како Бог заповеда” и „Забава може да почне”, је веома инспиративно па не чуди што је оно заголицало и филмску машту легендарног Бертолучија. Јунак Аманитијевог романа је дечак одбачен од своје средине јер се у њу не уклапа. Пажња и брига богатих родитеља заокупљених самима собом своди се на то да га одведу психијатру онда када је њему потребно много више управо од њих. Да би их учинио срећнима, он креира свет који би они желели – саопштава им да ће зимски распуст провести са другарима на скијању, а уместо тога, распуст проводи сакривен у подруму у којем изграђује своју оазу, што је Аманитијева метафора положаја у свом микросвету. Тај подрум открива да дечак није једина жртва родитељске небриге, да постоји и његова полусестра, само што је данак који он плаћа много драстичнији. Аманити нам дарује причу о упропашћеним и одбаченим младим људима које управо породица шаље у наркоманију и смрт. Ова књига је у нашим књижарским излозима, а Бертолучијев истоимени филм биће током јесени пред српским гледаоцима, јер га је за биоскопску дистрибуцију откупила кућа „Мегаком”.