Немоћ комерцијалне ревизије

Из Агробанке је, ако је веровати досадашњим проценама, у неколико последњих година „испарило” 300 милиона евра. И то је један пар рукавица с којим ће морати да се позабаве сви релевантни државни органи у овој земљи. Али у целој тој причи, постоји други пар рукавица, о коме се бар за сада не говори много, а који се односи на чињеницу да је Агробанка за све те године од реномираних ревизорских кућa добијала позитивна мишљења о ваљаности финансијских извештаја.

Намеће се питање сврсисходности таквих извештаја. Чему ревизија, чему трошкови, чему пука форма, ако иза завесе царују криминал или грубе повреде пословних и финансијских процедуре.

Груби статистички подаци указују на то да су комерцијалне ревизије углавном са највећим процентом дале позитивна мишљења о ваљаности финансијских извештаја. У свега неколико процената изражено је негативно мишљење.

Наравно, ово је у колизији са опште познатим чињеницама да скоро нема предузећа које није у неком сегменту или целини „штимовало” финансијске резултате. Чињеница да су ревизорске куће давале редовно позитивна мишљења, а да су се накнадно у релативно великом броју случајева откривене незаконите радње, што је случај и Агробанке, указује на то да Законодавац није суштински решио начин функционисања овог занимања.

У одсуству ваљане законске регулативе, ревизорске куће су постале профитни центри, који до својих корисника услуга не долазе на бази квалитета, већ мањих цена и пословних веза! Зато није за чуђење да неке ревизорске куће тргују са ревизијским налазима сакривајући или избацујући из извештаје неке проблематичне квалификације зарад бенефиција, будућег ангажовања и веће зараде.

Другим речима комерцијална ревизија избегава негативна мишљења јер ће изгубити постојеће клијенте. Тај конфликт интереса законодавац није решио, као ни проблем цена за обављање ревизије која се за исти посао креће од 60.000 до више стотина хиљада динара!

Посебно је забрињавајуће да се време обављања комерцијалне ревизије знатно скратило од неколико месеци рада на терену на свега један до два дана! Због монополизације тржишта поједине ревизорске куће имају и по неколико стотина клијената. Већ сама та чињеница говори о сумњивом квалитету обављених ревизија.

Законодавац је посебно омануо на питању ревизије локалне самоуправе и јавих предузећа. Прећутно и потпуно нелогично дозволивши да комерцијална ревизија ради буџетске кориснике, за шта је потребно, пре свега, познавање јавних финансија, као и буџетског рачуноводства, као и потпуни увид у трошкове. Тако су извештаји комерцијалних ревизора буџетских корисника бескорисни и узалудно трошење пара. Ово је од посебног значаја, јер у Србији постоји 9.500 директних и индиректних буџетских корисника у којима су нагомилани проблеми посебно у домену јавних набавки и других злоупотреба буџетских пара.

Други сегмент проблема су сами привредници, који не схватају суштину, смисао и корист ревизије. Они је, углавном, сагледавају као намет на вилајет и пуко испуњавање законске обавезе.

Који су стварни разлози због чега су реномиране ревизорске куће давале позитивно, односно неквалификовано мишљење за Агробанку ствар је дубљих, па и стручних анализа. Ако је тачно да је методолошка процедура испоштована приликом обављања ревизије онда методологија није одговарајућа и треба је мењати.

Уколико се, међутим, ради о намерном и свесном прикривању рецимо неадекватне процене ризика пословања онда је ствар у рукама надлежних органа. Иоле искусном ревизору не може да промакну чињенице које говоре о материјалним доказима који указују на ризичност пословања тј. да поједине фирме не могу да врате кредите. Пре би се могло рећи да су корисници кредита имали јаку политичку позадину, што је „неутралисало” налазе ревизора, чиме је нарушен базичан принцип ревизије – „независност ревизора”.

Најављена кампања борбе против корупције уколико буде свеобухватна и конзистентна вероватно ће наићи на скромне резултате на свим нивоима и доменима контрола, као и многе ревизорске извештаје са позитивним мишљењима, а да се иза њих крију незаконите радње и кривотворени извештаји. Све то крњи смисао и сврсисходност обављања ревизије.

Зато случај Агробанка треба да буде повод за хитне измене Закона о рачуноводству и ревизији, Закона о институцији државне ревизије, као и Закона о Агенцији за борбу против корупције, које би требале да буду бастиони борбе против корупције и сваког вида финансијског криминала.

Проф. др Љубиша Станојевић, професор ревизије и рачуноводства на Високој школи модерног бизниса