Ко одлучује о коридорима

У већини развијених земаља у последње време побеђују партије оријентације десно од центра, денунцирајући током изборних кампања „превише државе” у друштву и привреди. То је донекле изненађујуће, имајући у виду да за време економске кризе обично партије леве оријентације воде главну реч. Иако економска криза има системски карактер и јасно показује да држава не сме да занемари своју регулаторну, надзорну и социјалну функцију, видимо да „превише државе” такође може представљати проблем и изазвати негативну реакцију грађана и привредника. Држава која је 2008. помислила да је свемоћна, већ 2010. је ушла у дужничку кризу и постала роб тржишта. Укратко, суштинска питања о оптималној величини и улози државе у савременом друштву нису затворена и дебата се наставља. Ова питања су нарочито важна за Србију у којој права дебата о улози државе није ни почела и где се визија и одговори мењају од случаја до случаја.

Прво важно теоријско и практично питање је оптималан обим државе у друштвеном животу. Из искуства знамо да висина јавне потрошње државе није пресудна за економски раст и запосленост: сличан друштвени производ има једна Шведска, где је држава изузетно присутна у свим сферама живота,и један Нови Зеланд, где је њена улога симболична. Међутим, висина јавног дуга јесте кључна одредница и тамо где он пређе 90 одсто друштвеног производа држава се буквално урушава. Зато у Србији тренутно нема важније расправе од оне о начину управљања јавним дугом и о реформи јавних финансија. Свака експанзивна буџетска политика била би суицидарна уколико јој не претходе реформа администрације, пореска и пензиона реформа. Такође, само држава која је професионализовала администрацију, укинула агенције чије се надлежности поклапају с ресорним министарствима и казнила оне које су у њено име катастрофално управљали банкама и предузећима у којимадржава учествује у власничкој структури, има легитимитет да сутра од грађана тражи „стезање каиша” у име консолидације.

Друго важно питање је улога државе у савременом друштву. Либерална држава је нокаутирана системском економском кризом, али се исто може рећи и за државу благостања које је постала неодржива у 21.веку. Можда је решење у „организованом друштву”, као што предлаже Филип Блонд из утицајног британског института РесПублика, у којем удружења грађана преузимају већу одговорност у кључним друштвеним сферама. У Србији је питање улоге државе посебно нејасно. Узмимо само пример из света финансија: држава је пререгулисала тржиште финансијских услуга, а истовремено ништа није учинила да сачува домаћи (приватни или државни) капитал у банкама и лизинг кућама. На овај начин истовремено имамо и скупље финансијске услуге и већу изложеност овог сектора екстерним шоковима. Ипак, најбољи пример конфузије државне политике је случај „Телекома”.

Поставља се питање да ли уопште постоји мандат за продају предузећа које се бави послом од јавног интереса. Приватизација је подржана општим консензусом, али она би требало да се односи само на државни и друштвени капитал, док о предузећима са јавним ингеренцијама никаква дебата није вођена. Постоје државе у којима преовладава мишљење да само државни капитал може да осигура обављање послова од јавног интереса, попут Француске, док се у другим сматра да ту улогу потпуно успешно могу да обављају приватни актери (на примеру Великој Британији). Србија би, гледајући своју правну традицију и неразвијеност државне регулативе, требало радије да следи прву групу земаља, али сва јавна предузећа би требало корпоратизовати и професионализовати, без обзира на модел који ће (ваљда једног дана) бити одабран.

Један пример како се инвестира у будућност. У Француској је усред економске кризе у току 2010. године председник државе оформио угледну комисију која је у року од само три месеца идентификовала седам домена у којима је неопходна државна интервенција како би се осигурала конкурентност француске привреде у наредних 30 година. У циљу реализације ових приоритета, укупно око 60 милијарди евра бићеприкупљено, од чегаће 22 милијарде бити мобилисано на међународном тржишту капитала, а партнерство приватног капитала се процењује на 25 милијарди. Ова интервенција нема везе с тренутном економском конјунктуром (рецесијом), већсе тичеинвестирања које ћедати резултат на средњи и дужи рок. Такође се не ради о ,,државном планирању” у економији, јер ћевећина средстава бити уложена у образовање, занатство, примењена истраживања, мала и средња предузећа, информатичко друштво и високе технологије.

Од 2000. године Србија има приступ повољним кредитима код међународних финансијских организација. Кад се саберу приходи од приватизације, предприступна помоћЕУ, донације, као и пропуштена добит настала пореском евазијом, видимо да је Србија имала шансу да финансира своју модернизацију. Формирање Националног савета за инфраструктуру био је једини добар рефлекс у правом смеру. У такво тело под премијером треба позвати најугледније људе који немају страначки ангажман. Јасно је да широка коалиција оптерећена дневно-политичким интересима није формат за непристрасан и визионарски поглед у будућност. Та институција треба да се бави питањем колико нам коридора треба и шта су приоритети, а не да се о томе препуцавају министри преко новина.