Умро Светозар Глигорић

Колосално животно дело Светозара Глигорића заокружено је јуче, у 90. години. Није завршено, наставиће да живи кроз све што је чинио као шаховски великан, изузетан публициста, а на крају и музички композитор. И, пре свега, достојанствен човек, од туробног детињства до духом пребогате старости.

Године нису имале стандардно значење за Глигорића ни када је са 16 година – већ без оба родитеља, а са тек освојеном титулом мајстора – кренуо у рат. Ни, када је – после своје 80. године и поново сам – решио да се систематски школује и посвети љубави из раног детињства – музици. Тако је и јучерашња вест, да је мождани удар заувек прекинуо његов рад на другом музичком албуму, дошла неочекивано, готово шокантно. Не само зато што је свима говорио да планира да живи дуже од сто година, већ због тог бистрог, креативног ума и пароле да је лепота живота у његовом трајању. Глигорићу се, једноставно, веровало. Из његовог првог музичког албума „Како сам преживео 20. век” – за који је писао музику и речи на енглеском – извирала је жеља да се настави и у овом, 21. веку.

Рођен је 2. фебруара 1923. године у Београду, где га је, тек у средњој школи, у излогу једног локала, привукла необична игра. Два старија господина лагано су померала дрвене фигуре и дуго размишљала, као и дечак заједно са њима – покушавајући да открије правила игре. Било је то невероватно касно за стандарде каснијих врхунских велемајстора – тек у 13. години. Богом дани дар обрисаће и те изгубљене године, као и оне ратне, убрзо потом.

Најславнији период југословенског шаха – а уједно српског и београдског – исписан је 1950-80. Није Светозар Глигорић био први ни једини који су га градили, али је био камен темељац, камен-громада, за конструкцију која је трајала и трајала, а чија се величина види и данас, у огромној овдашњој љубави према древној игри.

Да није било рата, ко зна који би били шаховски домети тог шеснаестогодишњака, али, тек по одложеном оружју, Глигорић је већ био и популаризатор и перјаница деценију млађе генерације која ће 30 година чинити другу шаховску велесилу света, одмах иза моћног Совјетског Савеза.

Време највеће славе кренуло је са златном олимпијском медаљом у Дубровнику, 1950. чији је последњи живи носилац био велемајстор Глигорић. Освојио је 12 титула државног првака и исто толико олимпијских медаља (једну златну, пет сребрих и шест бронзаних) на 15 учешћа у олимпијском тиму. И једну златну за појединачни резултат на првој табли. И још десет медаља на европским првенствима, четири златне за појединачне резултате, пет сребрних са екипом и једну бронзану.

Године 1958, када је – усред владавине Ботивника, Смислова и осталих моћних совјетских велемајстора – са фантастичних 12 поена из 15 партија на Олимпијади у Минхену – био најбољи појединац на првој табли, изабран је за југословенског спортисту године, у невероватно јакој конкуренцији. Била је то слика и изузетног општег поштовања и омиљености шахисте који је свуда – одавде до краја света – био, једноставно, Глига.

Србија, Београд и Балкан, чији је најистакнутији представник такође био, упознали су кроз Глигорићеве маестралне коментаре и репортаже мајсторство совјетских велемајстора и генијалност младог Американца Роберта Фишера који је у нашег велемајстора имао неограничено поверење и у периоду свог дугогодишњег самоизгнанства, као и до краја свог турбулентног живота. Само због Глигорићеве кандидатуре за председника Светске шаховске организације, 1978, Фишер је прихватио да накратко изађе из анонимности.

О светском угледу говори и одлука да Глигорић буде главни судија чувеног меча за титулу светског првака Карпов – Каспаров, 1984. У играма око табле, међутим, није желео да учествује. Зато су и његова кандидатура за челног човека Фиде и његова судијска каријера завршени већ у првим покушајима, са горчином коју је морао имати, али је никада није показивао.

Дуго сматран најачим играчем изван СССР, до борбе за светског првака није стизао у циклусима 1953. и 1959, као ни кроз меч са славним Михаилом Таљем, 1968. Никада није био потпуно посвећен том циљу, мада су најјачи совјетски играчи упорно избегавали да играју против њега у екипним мечевима. Давао је себе и као шаховски новинар, награђен за незаборавни телефонски разговор који је истоверемено водио са Петросјаном и Фишером у мечу 1971, као и за бриљантно праћење „Меча столећа” Фишер – Спаски, 1972. Међутим, једнаке похвале добијао је и за све друге облике новинарског и публицистичког исказивања, од спољно-политичких коментара у „Нину”, до књиге „Играм против фигура”, по општем мишљењу једне од најбољих у шаху.

Марљив и професионалан у свему, предусретљив, достајанствен, био је на услузи шаховским новинарима и организаторима до последњег дана, чак и у периоду када је желео да се кроз музику одмори од шаха. Одлазак Светозара Глигорића је ненадокнадив губитак за сваког ко се на било који начин нашао у контакту са његовим делом.

М. Ковачевић