Интимна ходочашћа

ИНТЕРВЈУ
Игор Штикс (Сарајево, 1977), критичар, прозаиста, преводилац, био је члан редакција загребачких новина "Вијенац" и "Зарез", сарадник сплитског "Ферал Трибјуна". Од 1992. живео је у Загребу, где је дипломирао компаративну књижевност и филозофију, а од 2001. живи на релацији Сарајево-Загреб-Париз-Чикаго где предаје на Нортвестерн универзитету. За први роман "Дворац у Ромањи" (Durieux, Загреб, 2000) добио је награду "Славић" (роман је преведен на немачки, енглески и шпански) а други роман "Елијахова столица" (Фрактура, Запрешић, 2006), осим добијених награда "Киклоп" и К. Ш. Ђалски, ове године важи за најозбиљнијег кандидата награде "Јутарњег листа". Објављивање тог романа током ове и следеће године очекује се у Немачкој, Холандији, Мађарској, Словенији, Македонији и Пољској.

У "Елијаховој столици" тематизује се потрага за личним идентитетом. Колико су наши животи одређени нашим пореклом?

– У нашим се крајевима, а на жалост и не само код нас, сложени проблем личног идентитета своди на питање етничког или верског порекла. Доминантни етнонационализам управо на томе темељи и врло сумњиво упутство за друштвено и политичко деловање појединаца. Судар једне плитке идеологије – која упркос својој плиткости није мање снажна и за коју нисам сигуран да је уопште идеологија – с индивидуалним људским судбинама и сложеном свакодневицом често се показује нарочито насилним и деструктивним. Кроз живот једног човека, аустријског писца Рихарда Рихтера, нашег савременика, мој роман покушава да се ухвати укоштац са сукобом између, с једне стране, порекла и колективне припадности и, с друге, непоновљивих путања наших појединачних живота.

Човек је, ипак, непоновљив…

– Наша животна путања може бити под утицајем етничког или верског порекла (не мислим да је оно потпуно неважно), али је то порекло само – ма како га дефинисали или како су га други дефинисали за нас – недовољно да би нам дало прецизну информацију о нама самима и о томе што нас чини непоновљивима. Тако ће и мој јунак Рихард Рихтер на крају сазнати да је, упркос томе што му је живот био обележен нацизмом и холокаустом и немачко-јеврејским односом, своју властиту судбину, ипак, сам скројио у Сарајеву под опсадом. Читаоцима остаје да процене колики је у свему томе удео порекла, а колики конкретних животних одлука конкретног и непоновљивог човека и околности у којима се затекао.

У роману сте повезали инцест и етнонационализам. Како сте дошли на ту идеју?

– Идеја етнонационализма је изграђена око "крви", на којој почива тобожња "органска" заједница која дели ту исту крв. Тај концепт постаје експлозиван и убилачки када повезује чистоћу крви и чистоћу територија на којој би та заједница требало да живи. Отуд монструозни концепт "етничког чишћења" који на терену подразумева да се руке морају "окрвавити" да би се остало "чистим". То су добро знали они који данас седе у Хагу или се још увек скривају од правде. Злочинци се често не осећају кривим управо зато јер делују по неким другим моралним параметрима који злочине претварају у подвиге, а њих саме у "националне хероје" и који оправдавају проливање туђе крви како би се очувала чистоћа властите. Било каква веза с другима се мора онемогућити, а ако је постојала прекинути на најбруталнији начин. Зато је етнонационализам дубоко инцестуозан, он захтева спајање исте крви и одбија мешање с другима, с "нечистом крви" другога. Отуд презир националиста према градовима као местима неконтролисаних људских спајања, а посебно према космополитским, "мешаним" градовима попут Сарајева.

Главни јунак у једном трену римује "болест" и "повест". Како можемо оздравити од "повести"?

– Добро питање. Тешко је очекивати да ће се већина људи темељно бавити историографијом или се аутономно одлучити на пропитивање појмова који нам се представљају као саморазумљиви, као што је "нација", "држава", "границе", "народи", и коначно сама "Повест". Ту је одговорност оних који се професионално баве науком у разбијању митова и предрасуда изузетно велика. Но, према нашим "повесничарима" и "историчарима" морамо бити опрезни с обзиром да су управо они, уз покоји племенити изузетак, одиграли нечасну улогу у распиривању ратова у бившој Југославији. Њима треба прибројити и оне писце који су како својим делима, а више својим јавним деловањем увећали свеукупну несрећу. Повест је, свакако, "болест" која се не може избацити из "организма", али против њених манипулација у садашњости човек може, и мора развити "антитела". Када се "повест" користи да би се припремили и оправдали будући злочини, да би се разбуктала "болест", отпор постаје морална обавеза. Желео бих да верујем да је племенита улога писаца да детектују такве намере и пруже отпор. Ипак, довољно је присетити се колико су пута људи који су себе називали писцима изневерили ту улогу да би се такво веровање показало потпуно наивним.

После избеглиштва, доласке у Сарајево сте описали као "интимна ходочашћа". Како се осећате када се враћате у Сарајево?